Jedrilice su danas jedna od najpopularnijih vrsta plovila. Kako im sam naziv govori, kao pogon koriste jedra odnosno vetar. Tokom istorije, tehnologija i konstrukcija ovih fantastičnih plovila dovedena je do savršenstva, te se neretko radi razvoja koriste tehnologije iz drugih industrija, kao što su vojna i svemirska ili iz sportova kao što je Formula 1. Bez obzira da li se radi o velikoj ili maloj jedrilici, jednotrupcu, katamaranu ili trimaranu, danas se za izradu trupa najčešće koriste kompozitni materijali kao što su poliester sa micro-fiber vlaknima, epoksi smola i karbonska tkanina. Uprkos karakteristikama koje idu u prilog ovim materijalima, još uvek su prisutne metalne jedrilice, ferocementne kao i drvene koje će zauvek imati posebnu vrednost kod ljubitelja ovog sporta.
Kako je čovečanstvo počelo da se interesuje za plovidbu pod jedrima i na koji način se jedrenje razvijalo kroz istoriju je opširna tema. Ovom prilikom ćemo se osvrnuti na neke bitne tačke iz istorije jedrenja kako bi započeli istraživanje o ovoj drevnoj veštini, danas popularnom načinu života, masovnoj rekreaciji i vrhunskom sportu.
Koreni jedrenja sežu 4000 godina unazad kada su egipatski trgovci u uzvodnoj plovidbi Nilom koristili jedra od papirusa da bi savladali tok reke. Hiljadama godina se jedrenje koristilo kao način prevoza, počevši od malih jedrilica preko priobalnih jedrenjaka, vikinških brodova pa sve do velikih klipera koji su krstarili svetskim trgovačkim putevima. Razvoj pomorske trgovine i potreba za malim brzim plovilima, kao i akumulacija kapitala kod manjih i srednjih trgovaca, omogućili su razvoj i gradnju posebne vrste jedrlica kao što je kuter, škuner i slup.
Oni su kasnije postali osnova prilikom formiranja jedrličarskih klubova u Holandiji i Engleskoj, u kojima su se negovale veštine jedrenja i vršila obuka. Takođe, u ovim klubovima su organizovana i takmičenja, pobede na regatama postale su stvar prestiža, a pobednici i njihove jahte su imale poseban društveni značaj.
Reč jahta u književnom jeziku ima značenje “manji brod”, lađa za vožnju po moru za sportsko jedrenje (sa jedrom, na paru ili motor). Clark H. Arthur u knjizi ”The History of Yachting”, ističe da je reč “jahta” nastala u holandskom jeziku, kao i da je njen razvoj izvorno vezan za holandske prilike, zaštićeno more i zemlju ispresecanu kanalima u svrhu praktične plovidbe malim barkama. Kasnije se ovim pojmom nazivao brz, lepo uređen i namešten, privatni ili društveni brod, koji se koristi za lično uživanje ili u neku drugu svrhu (trgovina, ekspedicije, krstarenja, oružane akcije na moru, itd.).
Od XVII veka brodograditelji su bili sve inovativniji, između ostalog i poneseni takmičarskim duhom. Prema spisima John Evelyn-a prva zabeležena trka je održana 1661. godine na reci Temzi. U trci su učestvovale dve kraljevske jedrilice, Anne i Katherine. U trci od Greenwich-a do Grawesand-a jedan od kormilara bio je i sam kralj Engleske, Charles II, koji je tom prilikom izgubio trku. Nakon toga, 1720. godine osniva se „Royal Cork Yacht Club“ a tome sledi i organizacija niza događaja pod nazivom "Thames Club Cumberlan Fleet", koji popularizuje takmičarsko jedrenje kakvo danas poznajemo.
Istorijski dan za svetsko jedrenje je 1. jun 1815. godine kada se grupa engleske gospode našla u "Thatched House Taveru" u Londonu sa ciljem da okupi ljubitelje jedrenja na jedno mesto. Predsednik Lord Grantham i 42 jedriličara su osnovali “Yacht Club”, koji je premešten u luku grada Cowesa, na ostrvu Wight. Čak je i engleski princ 1817. godine pristupio članstvu, nakon čega je 1820. godine postao kralj George IV, te je klub preimenovan u “Royal Yacht Club”. Tako je Engleska preuzela primat u jedrenju od Holandije, gde su nastale prve jedrilice za sport i razonodu.
U Sjedinjenim Američkim Državama zvanični početak rada prvih jedriličarskih klubova je bio 30. jul 1844. godine, kada je devet jedriličara na čelu sa John Cox Stevensom osnovalo “New York Yacht Club” (NYYC). Prvu regatu NYYC je organizovao u julu 1845. godine na ruti kroz New York. Nakon toga su počele da se održavaju trke jedrilica u Evropi, Australiji i Severnoj Americi.
Sa porastom popularnosti trkanja javila su se i prva regatna pravila. Kako se javila potreba da se formira oranizacija koja će odrediti jedinstven set pravila i mernih standarda, nastao je Međunarodni jedriličarski savez (IYRU), potom Međunarodna regatna unija (IIRU) koja je kasnije promenila naziv u Međunarodna jedriličarska federacija (ISAF).
Jedrenje se svrstava u olimpijske sportove od prve Olimpijade u Atini 1896. godine, gde se na žalost zbog vremenskih uslova takmičenje ipak nije održalo. U bližoj istoriji olimpijskog jedrenja regate su se održavale za mnoštvo različitih klasa među kojima su Snowbird, Star, O-Jolle, Dragon, Swallow, Fileflz, Finn, 5,5 Meter, Sharpie, Flying Dutchman, Soling, Tmpest, Tornado, 470, Windglider, Division ll, Leachner, Europe, Mistral, Laser, 49er, Yngling, RS:X, Elliot 6m I Nacra 17. Takođe je u početku bio zastupljen “off-shore” format koji se uskoro ponovo vraća na Olimpijadu. Pored navedenih postoje i druge klase regatnih jedrilica, koje priznaje svetska jedriličarska organizacija, a u mnogima od njih održavaju se svetska i kontinentalna prvenstva kao i prestižne lige takmičenja.
Jedrenje na dasci je takođe veoma popularno. Obzirom na atraktivnost i portabilnost ovog sporta, “windsurf” se veoma ubrzo nakon pojave 1965. godine u Americi, raširio po čitavoj planeti, da bi 1984. godine u L.A.-u postao olimpijska disciplina. Danas sličnim putem ide “kiteboarding” koji zahvaljujući “hydrofoil” tehnologiji otvara nove dimenzije kretanja na vetar.