Jedrenje otvorenim morem je svakako posebna kategorija ovog sporta. Danas kada imamo prilike da pratimo regate kao što su Volvo Ocean Race, Vendee Globe i Clipper Round The World, svedoci smo neverovatnih sposobnosti pojedinaca kao i tehnoloških mogućnosti koje je čovečanstvo stvorilo kroz vreme. Ali osvrnimo se na prošlost kada su brodovi uglavnom građeni od drveta a sekstant i kompas bili jedini uređaji za navigaciju.
Prvi čovek koji je potpuno sam oplovio planetu, upisao se 1898. godine u istoriju jedrenja, ostao priznati avanturista među mornarima i uzor svim budućim generacijama zvao se Džošua Slokum.
Već sa 14 godina ukrcao se na jedrenjak kao „mali od palube“, sa 18 postao kormilar, a sa 25 preuzeo komandu nad jednim brodom. Vlasnik jedrenjaka postaje sa 33 godine od kada plovi isključivo za svoje potrebe. Na tom brodu prevozio je različitu robu, uglavnom uz obale Južne Amerike i Australije, ponekad sa uspehom a ponekad sa gubitkom, sve dok se jedne noći njegov brod nije potopio pred obalom Brazila. Tako je Džošua Slokum sa 43 godine ostao na kopnu sa ženom i decom, bez doma i dovoljno novca da nastavi dalje. Vrativši se u SAD, tragao je za jedrenjakom na kom bi se zaposlio, ali su oni u to vreme već postali retkost. Njegov prijatelj, kapetan Eben Pierce, 1892. godine mu je ponudio takozvani “oyster sloop” dugačak 36-stopa-9-inčna (11.20 m) koji je zahtevao potpuni remont. Uspeo je da ga osposobi, zadržao mu prvobitno ime Spray i aprila 1895. upustio se u avanturu, na samostalni put oko sveta.
Nameravao je zaploviti istočno oko sveta, koristeći Suecki kanal, ali kada je stigao u Gibraltar, shvatio je da bi jedrenje kroz južni Mediteran bilo izuzetno opasno zbog pirata kojih je bilo u to vreme. Zato je odlučio da zaplovi prema zapadu, po južnoj polulopti. Krenuo je prema Brazilu, a potom kroz Magelanov moreuz. Odatle nije mogao da nastavi preko Tihog okeana četrdeset dana zbog oluje. Na kraju je krenuo prema Australiji, plovio severno duž istočne obale, prešao Indijski okean, zaobišao Rt dobre nade i krenuo nazad u Severnu Ameriku. Na putovanju je sreo kapetana Petra Zambelića sa Luštice koji je dugo boravio u Punto Arenasu, u to vreme najjužnijoj naseobini na planeti. Ovaj Bokelj dao je Slokumu brojne dobre savete i sredstva.
Nakon više od tri godine, 27. juna 1898. godine, vratio se u Newport, Rhode Island, oplovivši svet i prešavši udaljenost od oko 46.000 milja (74.000 km). Slokumov povratak je bio gotovo nezapažen, jer je špansko-američki rat počeo dva meseca ranije i zauzeo sve naslovne strane. Kasnije je njegov putopis (brodski dnevnik) postao poznat i široko rasprostranjen, dostigavši veliku slavu u svetu engleskog govornog područja. Bio je jedan od osam pozvanih predavača na večeri u čast Marku Tvenu, decembra 1900. godine.
14. novembra 1909. Slokum je zaplovio prema Zapadnoj Indiji na jednom od svojih uobičajenih zimskih putovanja. Takođe je pokazao želju za novom avanturom, istraživanjem Orinoka, Rio Negro i reke Amazon. Na žalost, nikada se nije vratio sa ovog putovanja. U julu 1910. njegova supruga je obavestila novine da veruje da je njen suprug izgubljen na moru. Uprkos tome što je bio iskusan pomorac, nikada nije naučio da pliva i smatrao je da je učenje plivanja beskorisno.
Knjiga Džošua Slokuma „Saling Alone Around The World“ („Ploveći sam oko sveta“), koja svedoči o njegovom podvigu prevedena je od strane Samira Delibegovića. Prevod je izdao Interliber u Sarajevu 2009. godine, tačno 110 godina nakon prvog izdanja. Smatra se jednim od najznačajnijih putopisa svih vremena, kao i jednom od najvećih avanutističkih knjiga ikada napisanih.