Brodogradnja već vekovima predstavlja vredan zanat i cenjenu struku. Nekada je bila neophodna karika u istraživanju, trgovini i vojnom aspektu dok danas ima veliki značaj u prestižnom segmentu turizma, rekreacije i sporta. Brodogradnjom se bave i amateri ali i velike kompanije te možemo reći da je dostupna mnogima. Složeni proces izgradnje jednog plovila može promeniti celokupan tok života brodograditelja. Cilj svakog od njih je da se otisne u predviđenom roku ali na tom putu leži mnoštvo multidisciplinarnih prepreka.
Danas razgovaramo sa sada već čuvenim Mladenom Milojevićem poznatijim pod nadimkom Mlađa Aurora. Čovekom koji je ostvario svoj san i zaplovio brodom koji je izgradio. Šta je sve stajalo na tom putu a šta je tek pred njim, neke su od priča koje ćemo ovaj put čuti.
Većina ljudi te zna po Aurori. Svi smo sa velikim interesovanjem pratili izgradnju te prelepe jedrilice. Ali reci nam šta je predhodilo tome? Na koji način si razvio interesovanje za jedrenje i kako si naučio da jedriš?
I pre nego što sam stao nogom na jedrilicu i zaplovio sa prijateljima, ja sam nekako znao da je to za mene, da je jedrenje nešto što me čini srećnim i ispunjenim. Počelo je sa iznajmljivanjem jedrilica, sve dužom i daljom plovidbom, edukacijama…. Bolest je to, bez leka. Jednom kada se zarazite, zavist od jedrenja samo raste i gomila se do te mere da se to više ne da izdržati pa se krene i u brodogradnju. E to je već akutno stanje!
Da li si na početku jedrenje doživljavao kao sport, rekreaciju, način života ili možda mogući izvor prihoda u perspektivi?
Jedrenje je oduvek za mene bilo sinonim slobode, putovanja i avanture. Volim i pratim jedrenje kao sport, ali je za mene to ipak solo trka. Jedrenje kao posao mi je nametnuto željom drugih da se priključe, da budu deo avanture. Shvatio sam da na taj način mogu da radim ono što volim i to je bila prirodna nadogradnja na moju posvećenost jedrenju.
Jedan od reklamnih slogana Aurore je "Letujte na moru, a ne pored njega!". Koliko se takvo letovanje razlikuje od onog na kakvo je većina ljudi naviklo? U čemu je suštinska razlika?
Kada ste poslednji put dobili razglednicu ili pismo sa neke turističke destinacije?
Nekada se putovalo u nepoznato, na konju ili jedrenjakom, polako. Danas se putuje da bi se moglo reći da se negde bilo. Turizam je postao jedan od proizvoda potrošačkog društva, besomučno reklamiran niskom cenom i ispraznim putovanjima koja su ništa više do šarena ambalaža nadmenog stava da ste nešto obišli, a da suštinski ništa niste doživeli. Najbolja ilustracija prethodnih redova su vam ona putovanja Budimpešta-Beč-Venecija-Barselona-Madrid pet dana, tri noći, autobusom, za 150 eura. Šta li putnik, sem proste činjenice da je fizički bio prisutan u nekom trenutku u tim gradovima, može nakon putovanja da nazove uspomenom. Zato se na takvim putovanjima kupuju besmisleni suveniri i gomilaju selfi fotografije, kao nešto što treba da zatrpa tu rupu u kojoj nedostaju doživljaji mesta u kojima se boravilo. To vam je kao kada bi ste ušli u biblioteku i krenuli redom da čitate naslove knjiga, samo naslove, i onda kažete – pročitao sam biblioteku!
Iz te rupe se ne može napisati pismo niti razglednica, zato je niste ni dobili.
Jedrenje je sve ono suprotno pojmu današnjeg turizma. Jedrenje bih nazvao stilom putovanja po meri čoveka, dovoljno sporim i malim da se putovanje može i doživeti, a ne samo videti. Jedrenje je čitanje cele knjige, od korica do korica, a ne samo naslova.
Suštinska razlika je u tome što vas, kada uplovite u neko malo mesto koje nije iskvareno turizmom, gledaju kao putnika, a ne kao turistu-potrošača. Ne pokušavaju vam utrapiti besmislene suvenire proizvedene u Kini, ne zaviruju vam u džep dok vam govore „Dobar dan“ na ruskom ili poljskom pokušavajući da pogode odakle ste. Ne iskaču pred vas i vuku za rukav kako bi vas uveli u restoran. Taverne koje mi posećujemo nemaju jelovnik na pet jezika, neke ga uopšte nemaju jer u kafanu se ne seda da bi se jelo, već da bi se doživelo mesto koje se u podne sjati i zasedne u istoj da bi ručalo, pilo, ogovaralo, svađalo se i mirilo. Ono što možete obići peške, to možete i doživeti. To je putovanje. Ostalo je šareni turizam.
A krilatica jedrenjaka Aurora: “Letujte na moru, a ne pored njega!”, rođena je iz nepravde kojom svoju planetu nazivamo planetom zemljom iako samo jednu trećina njene površine čini kopno, dok je sve ostalo preliveno morima i okeanima. Zamislite dva putnika-pešaka, jednog na kopnu, drugog koji može hodati po vodi. Stavite im rančeve na leđa i pošaljite ih na put oko sveta. Koji će od njih dvojice imati više toga pred sobom da obiđe i vidi, da doživi? Naša bi planeta, po pravičnosti, trebala da se zove planeta voda, a brod vam je, posebno jedrilica, nešto najbliže onom putniku pešaku koji pred sobom ima veći deo planete.
Čuli smo da vodiš na mesta koja se pamte i u kafane o kojima se priča. Da li bi nam otkrio neka od tih mesta?
Mala taverna kao porodičan biznis u kojem deda noću peca i lovi hobotnice, posle sedi za svojim stolom, najboljim u kafani, u hladovini velikog platana i pije cipuro, često otpuhuje, grdi ćerku. Baka kuva onako kako je od svoje bake naučila, po domaćoj recepturi koja nigde nije zapisana. Nema kecelju, uniformu niti belu kapu. Prašnjava je od brašna, podseća na moju baku kada suče pitu. Ćerka uslužuje i viče na dedine unuke koji veselo trče i jure se između stolova. Deda opet viče na ćerku što mu grdi unuke. Čini to iskreno i ljutito, kao da su to njegova deca.
Ima čovek osećaj da je ušao nekome u kuću, a ne u kafanu pa je sav sramežljiv i ponizan, pita može li se sesti....Danas se sprema i služi ono što se sinoć upecalo. Jelovnik je na svim jezicima sveta, nikad štampan, nikad plastificiran, svima jasan, visi preko jedne daske na ulazu, da sija na suncu i mami. Hobotnica spremljena na maslinovom ulju i prstohvatu krupne morske soli, malo kuvanog krompira, limun, gastronomska haiku poezija. Nad takvim tanjirom ima čovek osećaj da je počašćen, a ne uslužen. Posmatram, upijam tu jednostavnost i shvatam da bi svaki dodatak bio samo nepotrebna komplikacija, kako jelu, tako i ovom životu u maloj taverni još manjeg Afissosa.
Eto, pronađite Afissos na mapi, a za tavernu pitajte, svi znaju gde je.
Da li biraš profil posade ili Aurora sama po sebi privlači adekvatnu vrstu ljudi? U kom procentu sa tobom jedre ljudi koje znaš od ranije?
Reklo bi se da kafedžija ne može birati goste, da mora podjednako služiti i pijance i siledžije, kao i uglađenu gospodu, ali nije tako. Zna se ko ide u koje kafane, za to nema putokaza, ali se zna. Desi se tu da poneki pijanac zaluta u gospodsku kafanu ili kakav smušeni gospodinčić u siledžijsku, ali su to izuzetci koji se retko ponove, nikako pravilo. Tako je i sa brodovima. Zna se ko posećuje moju „kafanu“ zvanu jedrenjak Aurora.
Aurora je brod koji ne voli marine, bučna i masovnim turizmom okićena mesta, više voli sidro i mirne uvale, prirodu. Suština plovidbe jeste pronaći svoje parče vode, neba, tišine i mira. Mi plovimo, ne glumimo nautičare, naše uvale su na pustim i nenastanjenim ostrvima na kojima nema dometa mobilne telefonije, ostrva na kojima je čovek sam sa prirodom. Niko ne kaže da je lako, naravno da nije, ali je neopisivo lepo.
Trudim se da to potencijalnim članovima posade objasnim još na vratima kafane, ne štedeći pritom iskrenost pa se oni koji su možda i „zalutali“, brzo pokolebaju i predomisle, iznajme neki od apartmana na Halkidikiju i provedu leto pored mora, kao i većina turista. Bolje je i tako, nego da se na pola plovidbe pijani gosti potuku. Poštenije je i prema kafedžiji i prema ostalim gostima u kafani.
A što se tiče poznanika i prijatelja na jedrenjaku Aurora, to vam je kao i u kafani. Vrlo se brzo i lako napreduje od neznanog gosta do roda najrođenijeg. Kada bi se bogatstvo merilo kafanskom rodbinom, ja bih bio Bil Gates.
Putovanje Aurorom pored jedrenja obuhvata i druge sportove kao što je ronjenje, sup i ribolov. Da li si se tom idejom vodio od početka ili se vremenom razvila?
Čovek nije kamen, menja se i uči, reklo bi se razvija. Tako je iz plovidbe i ronjenja kao moje dve velike vodene pasije, rođeno i pecanje. Oduvek sam pecanje smatrao dosadnim, prikladnim za penzionerske dane, a onda sam, podučen nekim članovima posade koji su strastveni pecaroši, otkrio vertikalnu tehniku pecanja, jigging i evo javno priznajem da sam pogrešio. Često se desi da se, kada prilike to dozvole, otisnem u pomoćnom čamcu i pecam, ne radi ulova koliko radi samog pecanja i tog osećaja da ste deo prirode, povezani strunom kao kakvim pupčanikom.
SUP daske su neizmeran izvor smeha i zabave, pogotovo dok se ne ovlada njihovim pravilnim korišćenjem. One su neophodan alat istraživanja uvala u kojima se sidrimo. Omogućavaju vam da priđete korak bliže obali, da se zavučete u male i Aurori nedostupne plićake, do samih obalnih stena.
Ronjenje je integralni deo jedrenjaka Aurora i bez njega bi sama plovidba izgubila smisao. Biti na moru, a ne roniti, polovičan je doživljaj u kojem vam je dostupno samo plavetnilo neba. Plavetnilo koje izvire iz morskih dubina ima istu širinu i budi u meni isti onaj osećaj poniznosti koji ima čovek zagledan u beskrajno nebo i široki horizont. Naša privilegija je to što su nam sa jedrenjakom Aurora dostupne ronilačke lokacije koje su na pustim i udaljenim ostrvima, zaštićene i očuvane prostom činjenicom da su teško dostupne. Često i ja sam ronim na nekim lokacijama po prvi put, istražujući i uvek se nadajući da će iskrnuti nešto lepo za videti ili uslikati.
Jedrenjak Aurora pored jedriličara, avanturista, ronilaca i pecaroša privlači još i ljude koji praktikuju jogu, fotografe, apnea ronioce, gastronomade… Svako je na Aurori pronašao svoje mesto i pripisao joj namenu po sopstvenim željama. To je verovatno i najveća vrednost Aurore.
Aurora je već nekoliko godina locirana u Grčkoj. Zašto si odlučio da posle Save baš to bude njeno novo“stanište” i kako je izgledala plovidba do Grčke?
Sava je mater Aurori, reka na kojoj je ona rođena, ali želja da se plovi širokim morem, daleko, podloga je na kojoj je izrasla sama ideja Aurore koja je i pre nego li je jedrenjak fizički postojao, bila preširoka i prevelika za usku reku pod Kalemegdanom. Ne kažem da se po Savi nije lepo plovilo, družilo, dokoličarilo, ali jednog trenutka Aurora i ja smo je prosto prerasli i otisnuli se nizvodno. To putovanje koje je trajalo dva meseca i u kojem sam preplovio 1200 km Dunava, prejedrio preko Crnog, Mramornog i Egejskog mora, za mene je bilo potpuno transformativno životno iskustvo. Nakon njega sam prestao sumnjati i za mnoge stvari u životu pitati se da li ja to mogu.
Da li planiraš da se upustiš ponovo u neki projekat kao što je bila izgradnja Aurore? Ako je tako, šta si to naučio što bi ovog puta sigurno promenio?
Moj je otac napravio šest kuća i svaku je završavao rečenicom: “Ova je poslednja i najbolja do sada” i narednu započinjao sa: “Ova će biti bolja od one prethodne!”
Ja sam vam na njega, a na koga bih bio. Samo se nadam da neću za života šest puta kretati u brodogradnju od samog početka. Ima jedan projekat, neka za sada ostane tajna, kao željena trudnoća u prva tri meseca, pa kada se stomak više ne bude mogao sakriti, pričaćemo. Jedino što ću promeniti ovaj put jeste da ću se pre samog početka izgradnje bolje i temeljitije pripremiti u materijalu, finansijama, opremi, pa tek kada sve prikupim i isplaniram, krenuti u realizaciju.
Šta je sve potrebno da bi neko počeo da se bavi jedrenjem i koliko mu treba da se osamostali kao jedriličar? Da li smatraš da za jedrenje postoji starosna granica? Do kada nameravaš da se baviš ovim poslom i da li imaš ciljeve koje do sada nisi pos'gao?
Jedrenje nije solo igra i ko ga tako doživljava, neće daleko dojedriti. Okupite ekipu istomišljenika, iznajmite brod i plovite. Niko još nije proplivao čitajući o tehnikama plivanja, mora se uskočiti u hladnu vodu. A vode se mora mnogo pregaziti pa da se osetite sposobnim da sami, bez skipera, iznajmite brod i zaplovite. Biti samostalan kapetan znači biti ponizan i poštovati prirodu, imati mnogo znanja i iskustva. Na duže staze samo se tako može ploviti. Mnogi kapetani ostare za kormilom, a da se ne usude krenuti na ozbiljnija putovanja, a mi danas imamo one što preplove sa jedne na drugu obalu Save pa sebe nazivaju kapetanima.
Da li pratiš takmičarsko jedrenje u zemlji i svetu? Koja dešavanja te najviše interesuju i da li bi voleo da učestvuješ na nekim od njih jednog dana?
Pre svega mi je drago da vidim koliko dece jedri u Optimist klasi. Veliki je to rasadnik budućih dobrih nautičara. Pratim takmičenja, pa je tako i u ovoj kovid godini Vendee globe bio moj lek protiv dosade i monotonije karantina. Voleo bih, ako mi se ukaže u životu prilika, da otplovim toliko daleko da se vratim, a to je ipak solo trka u kojoj se takmičite sami sa sobom, uglavnom protiv sebe samog. Ne trebaju mi još i drugi takmičari da se sa njima nadmećem, ja sam sam sebi dovoljan protivnik. E sad, da li ću pobediti ili izgubiti, to zavisi od onog drugog, a ne od mene.
Sigrurno si svedok zagađenja kao i svi mi koji boravimo na vodi. Kakav stav imaš u vezi toga? Na šta treba obra'' pažnju i kako pojedinac može uticati na to da se stvari promene.
Sebe ne smatram starim, ne smatra me ni okolina, ali i ja mogu da posvedočim da su se u poslednjih dvadeset godina mora i reke toliko izmenili, zagadili, do mere da me to plaši i deprimira. Ja se trudim da plastiku na koju naiđem u toku ronjenja uklonim sa mesta gde ne pripada, to je kod mene postala kompulsivna radnja i ja joj se više ne mogu odupreti. Ronjenje redovno završim sa punim rukama smeća. Raduje me što često vidim i druge da čine isto, niko im nije naredio, prosto imaju potrebu, kao i ja, da to sklone jer mu tu nije mesto. Mi kompulsivni smo ipak žalosna manjina, čaša vode na šumski požar.
Čovek uči dok je živ ali možemo reći da si sada već iskusan brodograditelj, jedriličar i morski vuk. Koji su najbitniji saveti koje bi dao nekome ko tek ulazi u ovaj svet?
Postavite sebi realne i ostvarive ciljeve…i budite uporni, ma šta vam okolina govorila.
