Većina najuspešnijih takmičara je karijeru započela u klasi Optimist, da bi kasnije nastavili putem u skladu sa predispozicijama, interesovanjima i izazovima. Naš današnji sagovornik je upravo tako startovao. Nakon samo tri godine jedrenja našao se među brojnim perspektivnim jedriličarima na Svetskom prvenstvu u Portugalu 2016.godine u klasi Optimist gde je iskusio vrednost ali i težinu ovog sporta.
Danas je jedan od laseraša Jedriličarskig kluba „Zemun“, koji predano trenira, učestvuje na brojnim takmičenjima i svakog dana napreduje. Kako je fudbal zamenio jedrenjem, ko mu je najveća podrška u ovom sportu i u kojoj klasi bi voleo da se oproba u budućnosti, otkriva nam Dušan Trbojević.
Na koji način si saznao za jedrenje i kada si počeo da se baviš ovim sportom?
Trenirao sam fudbal od svoje 6. godine. Tata me je odveo 2013. godine u školicu jedrenja i toliko mi se svideo sport da sam odustao od fudbala.
Kom klubu si se pridružio i šta je na samom početku za tebe bio najveći izazov?
Pridružio sam se J.K. Zemunu. S obzirom da na samom početku nisam imao toliko hrabrosti najveći problem mi je predstavljalo jedrenje po jakom vetru.
Kada si prešao na klasu Laser i počeo da se takmičiš u istoj?
Prešao sam u klasu Laser 4.7 2018. godine a dve godine nakon toga u klasu Laser Radial.
Šta sve predstavlja trening i pripremu jednog laseraša pored samog jedrenja?
Pored provođenja dosta sati na vodi jednako je bitna i fizička sprema na kojoj radim 2-3 puta nedeljno.
Koliko vremena provodiš na vodi i koliko je odricanja potrebno da bi bio dobar takmičar?
U proseku oko 8 sati nedeljno, a što se tiče odricanja, mislim da tokom proteklih par godina škola je bila ta koja je pretrpela najviše, pogotovo izostanci.
Postoji li neko takmičenje koje bi izdvojio kao posebno drago i značajno za tebe?
Takmičenje koje bih posebno istakao jeste Svetsko prvenstvo u optimistu 2016. godine u Portugalu. To mi je bila prva velika regata na kojoj sam učestvovao i bio okružen velikim brojem perspektivnih jedriličara.
Da li bi voleo u budućnosti da jedriš u nekoj klasi koja možda nije trenutno zastupljena u našoj zemlji?
Jedina klasa koju bih probao jeste 49er, zbog njegove brzine i toga što se izdiže iznad vode.
Koliko ti je važna podrška jedriličara i da li jedni drugima delite savete kako biste postigli bolji plasman na tamičenju?
Mislim da je podrška veoma značajna između svih nas jedriličara, jer nas to motiviše da budemo što bolji. Samim tim što postajemo bolji, gledamo jedni druge kako napredujemo što nas još dodatno motiviše.
Koji jedriličari te motivišu da vredno treniraš i ne odustaješ? Da li imaš neke uzore?
Od jedrilličara ne bih baš nikoga posebno izdvojio ali bih pomenuo svoje roditelje koji su tu uvek da me podrže. A što se tiče uzora, izdvojio bih možda Tončija, koji je osvojio na Olimpijadi 2016. godine srebro.
Danas su prilično rasprostranjene jedrilice sa hydrofoil tehnologijom. Da li te interesuje da jednog dana kreneš tim putem?
Interesuje me , pogotovo taj osećaj brzine bez pritiska vode. Možda ne bih prešao na to ali bih definitivno voleo da probam.
Šta bi poručio onima koji prvi put žele da se oprobaju u jedrenju?
S obzirom na to da jedrenje nije toliko popularan sport, poručio bih da se makar oprobaju u ovom sportu jer je neobičan i lepo je steći novu veštinu.
