Na samom severu naše zemlje, opasano vinogradima i salašima, u neposrednoj blizini Subotice, nalazi se jezero Palić. Pored bogate prošlosti i istorijskih ličnosti, ovo jezero još od Palićke Olimpijade 1880. godine neguje sportski duh. Nekoliko decenija unazad, vodeni sportovi predstavljaju simbol jezera pa pričamo sa Dejanom Zakićem, nekada uspešnim takmičarom, a danas predsednikom upravnog odbora JK Palić, klupskim I saveznim trenerom za klasu Optimist.
Koliko je duga istorija jedrenja na Paliću i kada si se ti priključio ovom sportu? Jedrenje na Paliću se pominje u period Lajoša Vermeša koji je organizovao Palićku olimpijadu. Na većini slika koje su objavljene u pozadini se vide razne jedrilice. Jedriličarski klub Palić je prvi put zvanično registrovan 01.maja 1946 godine. Klubu sam se priključio sa svojih 10 godina a to je bilo 1992 godine. Uslovi su tada bili drugačiji, sada deca imaju mnoge pogodnosti koje im koriste da brže napreduju.
Jedrenje pleni na razne načine ali takođe možemo reći da je sport koji se često prenosi sa kolena na koleno. Kako si naučio da jedriš? Šta te je privuklo? Da li smatraš da su deca jedriličara u blagoj prednosti? Sa jedrenjem me je upoznao moj stariji brat Tihomir. Više mi se sviđalo od fudbala jer nisam morao da trčim. Smatram da deca jedriličara imaju veliku prednost u napredku od onih koji se tek sad upoznaju sa jedrenjem. Jedrenje se uči čitav život. Mi koji smo u jedrenju više generacija, nama se stariji iskusni jedriličari više otvaraju i prenose znanje. Primer je i moj sin Nenad Zakić koji je razumeo moju opsesiju prema sportu i prihvatio je moje savete i što mu se na rezultatima vidi (2.mesto na Državnom prvenstvu).
U kojim klasama jedrilica si jedrio i šta smatraš najvećim uspesima? Jedrio sam u klasama Optimist, Laser Radial, Finn, 470. Puno pehara i medalja imam na polici i nemam nešto što bih izdvojio od njih. Ovako sad kad gledam šta mi se najviše svidelo u moje vreme kada sam se takmičio je konkurencija. Najveći konkurent je bio Peđa Jovanović, prisećati se svih tih takmičenja je stvarno nešto neopisivo.
Obzirom da u našoj zemlji veliki broj klasa nije zastupljen, da li smatras da bi bio uspesan u nekoj klasi u kojoj se do sada nisi oprobao? U Srbiji nisu zastupljene sve klase ali ove koje jesu su jake. Ostale klase koje se kod nas ne pojavljuju, na primer 29er,49er i ostale manje jedrilice su napravljene da zahtevaju brzu reakciju i umerenu kilažu, a to već nije za mene.
Jedriš od malena za JK Palić. Danas vršiš i neke važne funkcije unutar kluba i utičeš na razvoj kluba ali i sporta na Paliću. Kako je nastao klub za koji jedriš, kroz koje faze je prolazio i kakva je perspektiva kluba? Šta je to što planirate za budućnost? Kao i svaki klub u Srbiji i naš klub je imao uspone i padove. Sada smo trenutno u fazi uspona, u poslednjih par godina smo ostvarili dobre rezultate i obezbeđujemo dosta nove opreme. Počeli smo i program renoviranja klupskih prostorija ali to je još u fazi pregovora. Plan kluba je da dominiramo na regatama u Srbiji i da takmičare da odvedemo na što više međunardonih regata.
Često se susrećemo sa mišljenjem da je jedrenje skup sport. Da li smatraš da je zaista tako? Svaki sport ako želiš rezultate je skup ali opet šta je to skupo. Ja mogu samo dati primer da Nenadu svake godine kupujem novo jedro, održavamo jedrilicu, kupujem nove kanape i to izađe na neki poveći iznos. Ali kad Nenad završi trku prvi, drugi ili treći, a ja sam na cilju u gumenom čamcu i prvi koji mu čestita, to ne može da ima cenu ili da se kategoriše kao skupo, više kao neprocenjivo.
Šta je sve potrebno da bi neko počeo da se bavi jedrenjem i koliko mu treba da se osamostali kao jedriličar? Da bi dete počelo da se bavi regatnim jedrenjem potrebno mu je oko 4 meseca treninga. Da usavrši sve tehnike treba oko 2 godine. Sa odraslima sve to ide dosta brže.
Koje uslove za jedrenje najviše voliš i da li dobro jedrenje vezujes isključivo za more? Šta misliš o jedrenju na reci i manjim jezerima kao što imamo u Srbiji? Gde god ima vetra uslovi za jedrenje su dobri, jeste da većina forsira jedrenje na moru ali ne vidim tako veliku razliku osim što je voda lepa i prozirna. U Srbiji se uglavnom jedri na jezeru Palić i na rekama Dunav i Sava.
Nekada si kao takmičar a danas kao trener posećivao regate u inostranstvu. Da li se jedrenje kod nas i u inostranstvu razlikuje? Razlika postoji i to u funkcionisanju njihovog sistema. Naglasio bih da imaju programe za edukaciju takmičara, trenera, klubova. Klubovi dobijaju daleko veću finansijsku pomoć a trenerima ide radni staž. Drugačije je to kada je treneru to posao svaki dan. Kod nas su vikend treneri, kad završimo svoj posao izdvajamo svoje slobodno vreme da treniramo decu. Na taj način teško može da bude napretka.
U odnosu na dane kada si bio takmičar, da li ti je danas iz perspektive trenera za vreme regate uzbuđenje veće ili manje? Kako doživljavaš uspeh svojih takmičara i svog tima u poređenju sa uspesima koje si ti nekada postizao kao takmičar?
Drugačije je uzbuđenje, ne bih mogao da kažem da je uzbuđenje isto. Dok si takmičar adrenalin radi, mišići su napregnuti mozak radi na 100%, osećaj je neopisiv. A kao trener sediš u gumenom čamcu i možeš samo da posmatraš njihove odluke.
Svaki uspeh takmičara iz našeg kluba je uspeh i nas trenera. To su znakovi da si uspeo takmičaru adekvatno objasniti šta treba da radi i kako da primenjuje tehniku.
Do kada nameravaš da se baviš ovim poslom? Koji su ti ciljevi za budućnost i da li postoji nesto posebno što želiš da ostvariš u karijeri trenera? Nisam razmišljao o tome do kada želim da se bavim trenerskim poslom. Kao trener bih želeo da takmičari napreduju na domaćoj i svetskoj sceni. A najdraže bi mi bilo da takmičari nauče da i oni budu treneri jednog dana i da nas zamene za nekoliko godina, a mi moramo da se borimo sada da njima uslovi budu bolji.
Znamo da radiš sa decom. Sa kojim uzrastom najviše voliš da radiš? Da li su to apsolutni početnici ili na primer napredni takmičari? Svaki tener želi da radi sa naprednim jedriličarima jer se tu daleko lepše radi. Ali kada dete izađe iz školice jedrenja sa osonovnim znanjem i počneš da ga obučavaš i vidiš da dete sluša i radi kako ga usmeravaš to je najlepši deo.
World sailing organizacija poslednjih godina dosta obraća pažnju na "balans" u jedrenju misleći na polnu ravnopravnost. Koliko je to tebi bitno? Jedrenje je lep sport kako za dečake tako i za devojčice, bitno je da svi oni vole jedrenje.
Već godinama kruže vesti vezane za kvalitet vode u Paliću. Šta je po tebi realna slika, šta se može učiniti i kakav bi inače stav čoveka trebao da bude po pitanju ekosistema?
Voda u jezeru Palić nikada neće biti plave boje kako se većina nada. Mislim da je u jezeru lepa i čista voda i svake godine se vidi napredak a prečistač radi od 2008 godine. Možda da ubace neke ribe koje dodatno čiste vodu, primer tolstolobika. Onda ne bi bilo ni toliko algi.
Da li mi kao jedriličari možemo da utičemo na svest društva u tom smislu i kako to učiniti?
Mi možemo da promovišemo zdrav život preko sporta a za sve ostalo postoje zaduženi ljudi koji treba da se bave tim pitanjima.