Dok klasa Finn po svemu sudeći odbrojava svoje poslednje Olimpijske dane, nekadašnji šampioni ove klase se upravo nadmeću na najprestižnijim regatama na svetu, Prada Cup-u i America's Cup-u. Ova klasa je i na našim prostorima izgradila čvrste temelje na kojima se i danas drže mnogi stubovi sportskog jedrenja u regionu. Počevši od Karla Baumana, preko Fabrisa Minskog, Baneta Banovca do zvezde slovenačkog jedrenja Vasilija Žbogara, findžije su uvek imale šta da kažu i pokažu. Zašto je to tako, šta ovu klasu čini tako posebnom i koliko je teško biti uspešan u ovoj klasi pitanja su na koja će nam dati odgovor nekadašnji šampion ove klase, afirmisani takmičar i trener, Branislav Erac.
Koliko znamo, bio si član JK Zemuna a kasnije Gemax-a ali imaš i dosta vremena provedenog na moru. Kako je zapravo nastalo tvoje interesovanje za jedrenje? Kako si i ko te je naučio da jedriš i kada si počeo da se takmičiš?
Počeo sam da jedrim u Kotoru u jedriličarskom klubu Lahor 1976. godine. Prvo u drvenoj ojedrenoj barci zahvaljujući ujacima Branku i Božidaru Petričeviću, zatim naredne godine preko letnjeg raspusta počinjem jedriti u klasi Optimist, gde nam je trener bio Dragan Počanić - Coja. Tada su bila samo četiri Optimista u klubu, a nas oko trideset. Teško je bilo izboriti se za malo jedrenja. Počeo sam sa regatama 1979. godine na moru i 1980. godine počinjem da jedrim u jedriličarskom klubu Zemun, zahvaljujući poznastvu mog oca sa Slobodanom Tešićem - Tešketom. Godinu dana kasnije počinju regate i takmičenja u Srbiji, prvo u Optimistu pa u 420, 470, Evropi i Finn-u.
Da li to znači da je za tebe jedrenje sport ili način života?
I jedno i drugo. Prvo je bio samo sport u pitanju, a kasnije postaje i način života.
Šta po tebi klasu Finn čini posebnom? Zbog čega si se pronašao baš u toj klasi?
Finn je pravi mali brod, takvog je i oblika. Počevši od nekadašnjih drvenih pa do današnjih karbonskih jarbola i bumova mnogo je finaca napravljeno i jedreno. Druženje i odnosi među finašima su bili drugačiji nego u većini ostalih klasa. Drugarstvo i fer plej su bili izraženiji. Ja sam bio pretežak za takmičara u većini jedriličarskih klasa i počeo sam jedriti finca sa nepunih 16 godina. Prva moja Finn regata je bila Kup Opatije 1983. godine. Tada su mi treneri bili Teške (Slobodan Tešić) i Džeki (Zoran Pavlović) koji su takođe jedrili Finn-a i bili uspešni. Branimir Banovac - Bane je bio neprikosnoven u Srbiji, u vrhu SFRJ i moj motiv je bio da se takmičim ravnopravno sa njim. Sećam se i priprema u Donjem Milanovcu gde nam je dolazio kao trener ozbiljan finaš, prvak Evrope, Minski Fabris.
Imao si dosta podijuma tokom takmičarske karijere. Šta smatraš najvećim uspehom i koliko su ti sami rezultati tokom takmičarske karijere bili bitni?
Sada kad se osvrnem unazad mislim da je moj najveći uspeh bio osvojiti Juniorsko Prvenstvo SFRJ u Splitu 1987. godine. Bila je jaka konkurencija a mi sa reke smo bili uvek u drugom planu. Imao sam prilku da treniram u Splitu 6 meseci pred takmičenje, ali je ipak bilo neizvesno do poslednje trke.
Obzirom da u našoj zemlji veliki broj klasa nije zastupljen, da li smatras da bi bio uspesan u još nekoj klasi u kojoj nisi imao prilike da se oprobaš za vreme takmičarske karijere?
Verovatno u klasi Laser da sam bio lakši (2002.godine sam bio prvi na rang listi SCG u Laseru), zatim u Mikro klasi svakako kao i u J70 kada bi imali brodove i regate u Srbiji. Klasa J70 mi sad prija kao regatna jedrilica i povremeno se takmičim na lokalnim regatama u Crnoj Gori.
Trendovi u Olimpijskom jedrenju zavise od nekoliko faktora naspram kojih se definišu takmičarske klase. Da li smatraš da je eliminacija klase Finn sa Olimpijade loš potez i koja vrsta jedriličara je tu najviše oštećena?
Za Olimpijsko jedrenje je možda, u zavisnosti od perspektive i ugla posmatranja, bio loš potez eliminacija Star i Finn klase. To jesu i tehničke klase, ali teži jedriličari (100 kg) su oštećeni ovim postupkom. Cilj svakog vrhunskog sportiste jeste da jedri na Olimpijskim igrama, ipak to nije jedino takmičenje gde se može jedriti u jakoj konkurenciji. Svetsko i Evropsko prvenstvo, kao i Svetski Kupovi su takmičenja sa jakom konkurencijom i visokim kvalitetom učesnika. Na primer, veterani u klasi Finn jedre čak do svoje osamdesete godine, a okupi se i do 300 brodova. Veterani (masters) u Finn-u su preko četrdeset godina starosti. Na svim gore pomenutim takmičenjima je jaka konkurencija i odjedre se dobre regate.
Već nekoliko meseci imamo prilike da gledamo nekadašnje šampione klase Finn kako se nadmeću za najstariji trofej modernog sporta, Auld Mug odnosno pehar America's Cup-a. U kojoj meri im je jedrenje u klasi Finn pomoglo da danas budu tu gde jesu?
Sigurno da je svaki kormilar iz Finn-a poželjan kao skiper na bilo kojoj većoj jedrilici. Ipak sa svim novim tehologijama i jedrenjem trupa u vazduhu (pomoću foil-ova) regatno jedrenje je postalo bliže i privlačnije publici, ali i medijima. To je neminovnost i budućnost. Sve se ubrzalo pa i jedrenje. Sponzorima i publici je medijski prikaz ovog izdanja America's Cup-a najprivlačniji do sada.
Spomenuli smo nekoliko veoma uspešnih findžija sa ovih prostora iz različitih razdoblja. Koliko je teško postići to što su oni postigi i postoji li razlika u vrhunskom sportskom jedrenju nekada i sada?
Mislim da je teže bilo postići rezultate nekada nego danas. Danas je mnogo dostupnije doći do informacija koje utiču na krajnji rezultat. Iako sportista mora uvek da trenira, danas je lakše napraviti planove treninga, sprovoditi ih, prilagoditi pojedincu i promenljivim okolnostima.
Znamo da si imao takmičarskog uspeha u raznim klasama i takmičenjima. Na koji način prenosiš znanje stečeno u fincu u tim situacijama?
Uglavnom radim sa Laserima, malo sa Optimistima i sa odraslima u Mikrotoneru. Jedrenje i iskustvo u Finn-u mi najviše pomažu kod Mikro klase. Laser je nešto drugo, ja Laser zovem “ekonomsko nužno zlo”.
Teško da bi se nešto iz tehničkog iskustva jedrenja iz Finn-a moglo primeniti na Laser. To je kao kada sedneš iz broda na dasku za peglanje. Bez uvrede laseraši molim. Stvarno, to je kao da jedriš igračku posle Finn-a, ali ne kažem da i takvo jedrenje ne može biti zabavno. Finn je brod koji je nekad imao više podešavanja jedara negoli Laser. Danas je ta tehnička razlika manja. Sa druge strane mi, finaši uglavnom, smo dosta pažnje posvetili taktici regatnog jedrenja. Regatna taktika se uvek može primeniti na bilo koju klasu.
Uporedo sa takmičarskom karijerom si se bavio i trenerskim poslom kojim se baviš i danas. Verujemo da je za to bilo potrebno mnogo entuzijazma obzirom na to kroz šta je naša zemlja sve prolazila, a samim tim i sport. Koliko ti je to bilo naporno i šta te je u vezi toga ispunjavalo da nastaviš time da se baviš? Kakva je situacija danas?
Trenerskim poslom počeo sam se baviti još kao aktivan takmičar u JK Zemunu. Srđan Volarević, Darko Jureša i ja smo na smenu išli na regate, kao takmičari i treneri, da bi vodili mlađe jedriličare. Bilo je to frustrirajuće iskustvo jer jedno je znati jedriti i trkati se, a drugo je učiti i voditi drugog jedriličara kao trener. Vremenom sam se navikao i naučio razliku između ta dva pojma. Onog trenutka kada sam shvatio da sam naučio da prenosim jedriličarsko znanje nastavio sam da se usavršavam u tom pravcu. Trenerski posao nije lak, ali pruža veliko zadovoljstvo kada vidiš rezultat svog rada kroz uspehe drugih.
Da li misliš da za jedrenje postoji starosna granica? Do kada nameravaš da se baviš ovim poslom i da li imaš ciljeve koje do sada nisi postigao?
Mislim da ne postoji starosna granica za jedrenje, sve zavisi od okolnosti. Dokle kod stojiš na nogama sigurno možeš da jedriš. Dokle god možeš da sediš, možeš i da jedriš.
Uvek ima ciljeva koje nisam postigao.
Sa kojim uzrastom najviše voliš da radiš? Da li su to apsolutni početnici ili na primer napredni takmičari?
Nema pravila. Volim da radim sa svima.
Možemo reći da je jedrenje sport koji se često prenosi sa kolena na koleno. A ti si danas ponosni roditelj veoma uspešnog jedriličara. Da li smatraš da deca jedriličara imaju neku vrstu prednosti tokom karijere?
Biti dete jedriličara je prednost, ali samo pod uslovom da postoji prava mera u odnosima i načinu prenošenja znanja.
Većina ljudi jedrenje vezuje isključivo za more? Šta misliš o jedrenju na reci i manjim jezerima kao što imamo u Srbiji? Da li smatraš da kao zemlja imamo uslove za razvoj vrhunskog takmičarskog jedrenja?
Ja sam počeo da jedrim na moru i moj prvi izlazak u Optimistu na Dunavu je bio neki nov svet. Tekuća voda je drugačija i zahtevnija za jedrenje. Jezera su najbolja i najsigurnija za početnike.
Vrhunsko jedrenje u Srbiji je moguće. Treba raditi na razvoju trenerskog kadra i obezbeđivanju uslova za nesmetan rad trenera. Donji Milanovac, Golubac, Palić i Dunav kod Zemuna i Beograda su regatna polja gde se određeni deo rada može sprovoditi. Za dalji razvoj potrebni su odlasci na more i jedrenje u drugim uslovima. Uvek smo patili kad dođu veliki talasi ili još gore veliki talasi i malo vetra. Treba putovati i takmičiti se sa drugima, razmenjivati iskustva i sa trenerima van granica naše zemlje.
Često se susrećemo sa mišljenjem da je jedrenje skup i opasan sport. Šta je sve potrebno da bi neko počeo da se bavi jedrenjem i koliko mu treba da se osamostali kao jedriličar?
Potrebno je učlaniti se u neki jedriličarski klub ili proći kroz kurs jedrenja, zavisi od uzrasta i želja. Recimo da su u proseku dovoljne tri godine. Ako si samostalan i imaš svoj brod ili koristiš klupski, svako prema svojim mogućnostima. Bitno je da si na vodi i da jedriš. Ja i danas volim da jedrim u bilo čemu što ima jedra, nije mi još dosadilo. Možeš jedriti i samo iz uživanja, bez regata.
World Sailing organizacija se poslednjih godina zalaže za jednakost među polovima a posebno u olimpijskim disciplinama. Koje ti mišljenje imas o tome?
Apsolutno podržavam ideju.
Sigurno si svedok zagađenja kao i svi mi koji boravimo na vodi. Kakav stav imaš u vezi toga? Na šta treba obratiti pažnju i kako pojedinac može uticati na to da se stvari promene?
Zabrinut sam zbog mikroplastike a na velike zagađivače kao pojedinac ne mogu da utičem .
Ne smemo bacati neorganski otpad u vodu i trebalo bi pokupiti usput sve na šta naiđemo (kesu, flašu, stiropor…)
Kao iskusni takmičar i trener, koje bi savete koje dao nekome ko tek ulazi u svet jedrenja?
Definišite ciljeve koje želite dostići. Napravite plan. Radite. Revidirajte plan rada. Radite. Trudite se da utičete i menjate na bolje ono što je do vas. Radite. Uživajte. Radite.Uživajte…..