Devojke su u jedrenju uvek bile respektabilni protivnici. Uvek spremne da izvuku keca iz rukava kada je najpotrebnije, taktički i teorijski dobro potkovane, strpljenjem veštinom i harizmom često bi nadomestile nedostatak mišićne mase neophodne po jakom vetru. Takođe, željne usavršavanja, neretko nakon takmičarske karijere nastavljaju bavljenje sportskim jedrenjem u ulozi trenera ili sudija.
Razgovaramo sa Anom Đorđević, nekadašnjom takmičarkom a danas jedriličarskim trenerom, sudijom i suprugom uspešnog jedriličara Milana Đorđevća.
Kada si počela da jedriš i kako se rodilo tvoje interesovanje za jedrenje?
Sa jedrenjem sam počela u 8-oj godini, sada već davne 1999. godine. Sasvim slučajno je prijateljica roditelja počela da vodi kafić u okviru jedriličarskog kluba Palić, na njen nagovor sam došla da vidim šta je to jedrenje i bila je to “ljubav na prvi pogled”. Hvala Goco za nagovor.
Da li to znači da je za tebe jedrenje sport, rekreacija ili način života?
Pa kao i svakom detetu je u početku to bio samo sport koji voli, danas je to za mene definitivno način života.
Danas si član JK Save ali si ranije jedrila za drugi klub. Opiši nam svoja iskustva i razvojni put.
Jedrila sam za JK Palić sve dok sam bila aktivan takmičar. Sam taj prolazak kroz školu jedrenja za optimiste je bilo potpuno novo iskustvo. Prvi put si sam u nekom malom čamčiću i moraš da pratiš šta se dešava oko tebe, odakle dolazi vetar, kako da se krećeš i da dođeš do zadatog cilja. To je osećaj koji se ne zaboravlja ni posle mnogo godina. Već naredne godine sam postala takmičar koji ulazi u reprezentaciju, zahvaljujući treneru, kojeg verujem svi mi koji smo jedrili u periodu do 2002. godine jako dobro pamtimo, Stipanu Mukiću. U reprezentaciji sam ostala sve do 2006. godine kada sam morala zbog godina da predjem u klasu Laser 4.7 i ubrzo nakon toga počela da se bavim trenerskim radom.
U kojim klasama jedrilica si jedrila i šta smatraš za najvećeim uspesima?
Jedrila sam u klasi Optimist, Laser 4.7, 470 i u poslednje vreme poneko takmičenje u klasi Micro. Teško je izdvojiti najveće uspehe, ali svakako su oni prvi pehari i medalje na državnim prvenstvima u klasi Optimist, kao i odlazak na više Evropskih prvenstava. Na svakom od tih takmičenja učiš nešto novo, nadograđuješ se i stvaraš prijateljstva koja te prate kroz život.
Obzirom da u našoj zemlji veliki broj klasa nije zastupljen, da li smatraš da bi bila uspešna u nekoj klasi u kojoj se do sada nisi oprobala?
Pa, mogla bih da se oprobam u dvosedu Nacra17 koja je olimpijska klasa za mešoviti tim. Mislim da već imam mornara :) Eto ideje za razmišljanje u budućnosti.
Često se susrećemo sa mišljenjem da je jedrenje skup i opasan sport. Da li smatraš da je zaista tako?
Ne bih se složila sa tim mišljenima. Opasan svakako nije ukoliko imamo opremu koja je obavezna pri svakom izlasku na vodu, a to je pojas za spasavanje. Takmičarsko jedrenje, za razliku od rekreativnog, svakako iziskuje određene troškove na godišnjem nivou, koji možda jesu veći nego za neke timske sportove, ali svakako nije “skupo” za onaj osećaj kada uspešno završite bitnu regatu ili vidite sreću deteta kada osvoji medalju.
Šta je sve potrebno da bi neko počeo da se bavi jedrenjem i koliko mu treba da se osamostali kao jedriličar?
Najbitnija je jaka želja i volja, kao i ljubav prema vodi i prirodi. U zavisnosti od afiniteta i želje, okvirno je nekih 10 časova kako bi se naučile samo osnove jedrenja i da polaznik može samostalno da ode od tačke A do tačke B. Za neko opširnije znanje je ipak potrebno dosta sati jedrenja i treniranja.
Koje uslove za jedrenje najviše voliš i da li dobro jedrenje vezujes isključivo za more? Šta misliš o jedrenju na reci i manjim jezerima kao što imamo u Srbiji.
Nisam neko ko voli kišu, tako da je meni ipak najlepše jedrenje po suvom vremenu sa vetrom. More ima svoje čari za jedrenje, ali isto tako i naše reke i jezera. Jedrenje u Golupcu po košavi i po gornjaku u Donjem Milanovcu ne sme da se propusti u jedriličarskoj karijeri.
Nekada si kao takmičar a danas kao trener posećivala regate u inostranstvu. Da li se jedrenje kod nas i u inostranstvu razlikuje i po čemu?
Osnovna razlika je u popularnosti ovog sporta i ulaganja. U inostranstvu se mnogo više zna o jedrenju a kod nas je to ipak, još uvek, većini ljudi potpuna nepoznanica.
Znamo da radiš sa decom. Sa kojim uzrastom najviše voliš da radiš? Da li su to apsolutni početnici ili na primer napredni takmičari?
Mnogo je lakše raditi sa naprednim takmičarima jer su oni tako reći oblikovani jedriličari, ali meni je, iskreno, najlepše kada kreneš sa detetom od samog početka i pratiš ga u razvoju, raduješ se zajedno sa njim svakom uspehu.
Svi znamo koliko su pravila u jedrenju pre svega opširna a nekada i zahtevna za tumačenje. Mnogi takmiičari ih i ne poznaju baš najbolje. Šta je tebe pokrenulo da uđeš u suštinu pravila i da postaneš jedriličarski sudija?
Sudijska organizacija u Srbiji ima vrlo mali broj ljudi koji se bavi ovim pozivom, prvenstveno zbog toga što smo još uvek mali sport u našoj zemlji i većina radi na volonterskoj bazi. Često sam na regate dolazila kao pomoć i vremenom počela da se zanimam za pravila koja mi nisu bila potpuna nepoznanica, ali sam ih znala samo onoliko koliko mi je bilo potrebno za takmičenje ne ulazeći u suštinu istih. Posle nekoliko regata sam odlučila da odslušam seminare i učila sam od iskusnih sudija. I eto, sada imam zvanje sudije pripravnika.
Šta je potrebno da bi neko postao jedriličarski sudija i da li je neophodno da zna da jedri?
Potrebno je da položi sudijski ispit. Nije neophodno da zna da jedri, ali svakako je mnogo lakše naučiti pravila ukoliko si već imao dodira sa njima.
Nekada je to nezahvalna pozicija. Često takmičari imaju primedbe a mnogo ređe pohvale na račun sudije i suđenja. Koliko ti to smeta i da li te odvraća na neki način od tog odgovornog posla?
Kao takmičar sam mnogo bolje razumela ovu drugu rečenicu. Kao i u svakom sportu sudija je taj koji je kriv za sve. Ne odvraća me od poziva sudije jer je bitno da je sve po pravilima, a na kraju dana i na kraju regate i dalje smo mi svi prijatelji, ljutnja na vodi ostaje na vodi.
U kojoj meri je posao sudije uzbudljiv poziv i šta je najveća satisfakcija za bavljenje ovim poslom?
Čak i kad znaš pravila uvek imaš neku novu situaciju kroz koju učiš. Najveća satisfakcija jeste da regata bude uspešna.
Znamo da sudije imaju puno mesta za napredovanje tokom karijere. Koji su ti ambicije za budućnost kao jedriličarskog sudije? Da li želiš da jednog dana sudiš Olimijske igre ili nešto poput America's Cup-a?
Nisam sigurna da li bih radije sudila ili bila učesnik u ovakvim regatama.
World sailing organizacija poslednjih godina dosta obraća pažnju na "balans" u jedrenju misleći na polnu ravnopravnost. Olimpijsko jedrenje i Volvo Ocean Race takođe idu u tom smeru. Kako gledaš na to i koliko je to bitno?
Smatram da žene podjednako mogu biti dobre kao i muškarci u ovom sportu. Drago mi je da su počeli sve više pažnje da obraćaju na ravnopravnost, što daje rezultat i kroz jedrenje u Srbiji. Kada sam počela da se bavim ovim sportom, bilo je nas par devojaka koje smo parirale muškoj populaciji, a sada je taj broj znatno veći.
U braku si sa jednim od najboljih findžija naše zemlje. Koliko ti to znači u jedriličarskoj karijeri?
Imam tu sreću da sam u braku sa osobom koja se uspešno bavi ovim sportom i sa kojom mogu da razmenim iskustva, tražim savete, bilo to vezano za suđenje ili trenerski rad, a to je ono što svakako najviše znači. Nekako kod nas dvoje sve što je vezano za jedrenje ne počinje sa rečima da li ćemo, nego sa rečima kako ćemo, i uz takvu podršku je mnogo lakše ići ka daljim ciljevima.
Da li smatraš da za jedrenje postoji starosna granica?
Jedrenje je sport za decu od 7 do 107 godina.
Sigrurno si svedok zagađenja kao i svi mi koji boravimo na vodi. Kakav stav imaš u vezi toga? Na šta treba obratiti pažnju i kako pojedinac može uticati na to da se stvari promene?
Ljudi koji često borave na reci upoznati su sa velikim problemom otpada koji pluta po površini. Neretko smo svedoci snimaka koji kruže internetom kako pojedinci ispuštaju i bacaju otpad u reku ne razmišljajući o posledicama. Kada bi svaki pojedinac podigao svoju svest o ekologiji i otpad skladištio na mesta predviđena za to, reke bi nam bile mnogo lepše i čistije.
Mnogi vodene sportove vezuju za toplo vreme. Koliko dugo za tebe traje sezona jedrenja i čime se baviš kada ne jedriš?
Na žalost u Srbiji sezona traje mnogo kraće nego na moru. Obično od aprila do oktobra, možda novembra ako vreme dozvoli. A slobodno vreme provodim pomažući u razvoju JK Save i uživam u hobiju izlivanja ekoloških sveća.
Za kraj, pošto si takmičar, trener i sudija, verujem da o regatnom jedrenju znaš mnogo, koji su najbitniji saveti koje bi dala nekom mladom i perspektivnom takmičaru?
Trening, jer bez treninga nema uspeha. Svaki proveden sat na vodi je korak ka cilju. I naravno taktika koju gradi na osnovu regatnih pravila.
Commentaires