Jedrenje počinje u tridesetim

Zajedničke investicije u plovilo često mogu biti mač sa dve oštrice, pa čak i kada su u pitanju najbolji prijatelji. Raspodela troškova, količina angažovanja i vreme provedeno u korišćenju plovila su bitni faktori za opstanak saradnje a nekada i prijateljstva. Ali sa druge strane, finansijske i tehničke prepreke ćete lakše prevazići ako ste u partnerstvu a i samo uživanje u plovidbi je veće ako ste u dobrom društvu. Ovog puta se osvrćemo na priču o jedriličarskim počecima u 30-im godinama života iz prespektive Ivana Kolina. Imaćemo priliku da iz prve ruke saznamo nešto o deljenju troškova, pronalaženju vremena, angažovanju, učenju, podršci i uživanju.


photo by Nemanja Knežević Aorist


Ne tako davne 2014. godine sedimo Uroš i ja na našem 9-17h poslu, ne znam kako smo stigli do jedrenja, ali spomenem kako moj ujak u garaži ima „Tutanj*“, jedan mali multi funkcionalni brodić francuske proizvodnje iz sedamdesetih, sa jarbolom od 5 metara , koji je otkupio od porodice svog preminulog prijatelja. Na njemu smo ja i moja braća počeli da jedrimo, vozili smo ga na more nekoliko puta, ali to iziskuje dosta vremena, novca i truda, pa je već par godina bio parkiran u garaži, skupljajući prašinu.

Odlučimo Uroš i ja da predložimo mom ujaku da preuzmemo tekuće troškove „Tutnja“ na sebe, da on i svi njegovi mogu da ga koriste kad god žele, ali da nas dvojica možemo da počnemo da učimo da jedrimo na rekama. Ujak se složi, ali pod jednim uslovom. Da nas njegov drugar Marjan nadzire, uči da jedrimo, veslamo, vezujemo i slično. Ja, iako Zemunac, dotle imam mnogo više iskustva sa čamcima na moru nego na Dunavu, a Uroš nema uopšte iskustva na vodi, već samo ispod vode, tako da se složimo i avantura počne.

Marjan nas je mnogo toga naučio. Vodio nas je na prve regate i pokazivao trikove. Mi smo išli na reku kad god smo mogli, a on je bio na reci skoro svaki dan. Savršena simbioza, potpuna iskorišćenost broda. Sve nas je to držalo 3 sezone, ali polako smo ostali bez ambicija, jer smo „Tutanj“ savladali, a i brod je postajao nekako uzak za tri kapetana. Bilo je vreme za osamostaljivanje.

Već 2015. Uroš i ja sastavljamo „ugovor“ u kom se obavezujemo da ćemo mesečno izdvajati novac za naš brod i kad dostignemo određenu sumu da ćemo onda pristupiti kupovini broda. Ugovor je bio čista sprdnja, nikad nismo otvorili zajednički račun, ali i dalje mislim da je presudan za nastavak priče.

Počeli smo da merkamo mikraće, gledali modele, oglase i slično. Izgubili smo celu godinu na tome, a u stvari spremali se za izdatak i shvatili šta želimo. Kako smo u to vreme počeli i da obigravamo oko Jedriličarskog kluba „Ada“ shvatili smo da bi nam najviše odgovarao jedan model koji je tamo. Dovoljno sportski da možemo da se takmičimo sa ostalima, a opet dovoljno udoban da podrži i porodične aktivnosti kojih je bilo sve više. Nije bio na prodaju, tako da smo već krenuli sa Pajnikom pregovore kako bi nam napravio isti takav, ali takođe shvatamo da ne znamo ništa o opremanju broda, o mikraćima, setovanju riga i drugim stvarima. Uspevamo da nagovorimo vlasnika na prodaju i u martu 2018. postajemo ne samo vlasnici „Larisse“ nego i članovi kluba što nam je isto bio jedan od motiva za kupovinu baš tog broda. Znali smo da je vlasnik emotivno vezan za jedrilicu i da bi voleo je i dalje viđa u svom klubu.

Prva sezona 2018. protiče ok, navikavamo se na brod, navikava se on na nas, jedra stara i otegla, tako da shvatamo da nam je to prva sledeća investicija. U isto vreme nalazimo i stalnog trećeg člana posade – Hadriana koji uživa u jedrenju. Ima završen kurs na moru, ali nema toliko iskustva na rekama.

Nova jedra taman stižu na leto 2019. kako bi navežbali pred prvi Golubac. Tu uzimamo i prve medalje na regatama mikraća, jedno drugo i jedno treće mesto. Na Golupcu se nismo obrukali, bili smo primećena ekipa, ali sama činjenica da smo se pojavili i završili sve trke nas dodatno motiviše da nastavimo da učimo. Tad već obojica imamo po 35 godina, a Hadrian i koju godinu više.

Ima mnogo ega na vodi, pa se dosta ljudi pita kako se nas dvojica delimo, menjamo, rotiramo, ko je kad kormilar. Nama je to nekako prirodno. I dogovor je da onaj koji te godine izdvoji više vremena na vodi bude kormilar na državnom prvenstvu. Ima i nepisano pravilo da Uroš vozi više savskih regata, jer je Beograđanin, a ja više dunavskih jer sam Zemunac. U svakom slučaju nikada nemamo dilemu i skoro nikada ne zažalimo što onaj drugi nije kormilario.

Od početka vodimo jedan Google Spreadsheet gde upisujemo troškove. Delimo ih na tekuće i investicione i još uvek ga uspešno krijemo od nama bližnjih. Nekad ja dam malo više novca, nekad on, ali uvek imamo presek koliko smo do sad investirali. Zbog obaveza ne stižemo uvek zajedno da smo na vodi, ali baš zato nam je jedan brod sasvim dovoljan a mogao bi da bude i još više iskorišćen nego što je sad.

Nadam se da je ovo mala inspiracija i model za neke koji nisu sigurni da li da investiraju u svoj brod, kako da nađu novca i vremena. Podelite svoje uživanje i ne zaboravite – „Najbolji je onaj brod na kom provedeš najviše vremena“ (Rambo Amadeus).

Ivan Kolin


*Žargonski naziv modela jedrilice po čijem je uzoru Pajnik kasnije napravio nekoliko primeraka.




Related Posts

See All