Jedrenje ima jednu neverovatnu osobinu a to je da privlači najrazličitije vrste ljudi. Jedan jedriličarski klub okuplja članove oko istog cilja a to je bavljenje ovim sportom, ali sa druge strane gledano ti članovi su često različitih profesija i afiniteta. Tom svetu naravno pripadaju i muzičari koji kao i ostali, nisu nimalo imuni na sve čime jedrenje pleni.
Najpoznatiji predstavnici jedrenja među muzičarima su svakako Simon Le Bon iz grupe Duran Duran i kanadski gitarista Neil Young, koji su često umeli da promene životne i poslovne planove samo zbog jedrenja. Bas tim razlogom pričamo sa Miškom Plavim, čovekom koji svoj talenat i posvećenost instrumentu već decenijama uspešno plasira na nekoliko kontinenata ali i redovno jedri.
Miško, znamo da si počasni član JK Ade maltene od samog osnivanja, ali takođe znamo da tvoja strast prema jedrenju počinje mnogo pre nego što su se pojedini članovi tog kluba rodili. Takođe si često viđen i u Kiteloop-u na Adi Bojani. Iz tog razloga nas zanima kako si počeo da jedriš, šta je to što te je privuklo i kako si odabrao klasu odnosno smer u kom ćes nastaviti?
Početkom osamdesetih sam iz znatiželje završio kurs za upravljanje plovilom do 12 metara, ovde u Beogradu i sa drustvom otisao u Biograd na moru u Hrvatskoj gde smo iznajmili jedrilicu. Bila je to Carina, Poljske proizvodnje, 6 metara. Sve nakon toga bio je film. Desile su se i lepe i ružne stvari, ali glavna stvar je bila da se rodila ljubav. Prema vetru i jedrenju. I tako, svakog leta jedrili smo po prekrasnom Jadranskom moru, obilazili divna hrvatska ostrva. Šest meseci smo živeli od utisaka sa jedrenja, a šest meseci smo se spremali i ložili za sledeće. Tako je cela godina bila ispunjena mislima o vetru i moru. Onda je došao rat i nismo mogli više da idemo tamo. Bio sam očajan. Neki čudni ljudi uzeli su mi najlepše mesto na svetu koje je bilo moje. Početkom devedesetih, igrom slučaja, odlazim na Adu Bojanu. Čim sam stigao na ostrvo, u daljini sam primetio jedro. Srce mi je zaigralo i otrčao sam da izbliza vidim o čemu se radi. Jedro se približavalo obali velikom brzinom, vidim da je to daska sa jedrom i na svega par metara od mene čovek je spektakularno uradio okret i odglisirao ka pučini. Bio je to Drago Grubnić, pionir windsurf-a kod nas. Čovek kome sam zahvalan što mi je pokazao najlepšu stvar na svetu pored muzike, tako mi je promenio život. Bio sam kupljen. U to vreme aktivno sam išao u teretanu, a shvativši koliko mi treba snage da bi napredovao u toj divnoj veštini, trenirao sam jos više preko cele godine.
Da li to znači da je za tebe jedrenje sport, rekreacija ili način života?
Jedrenje je način života. Neopisiv je osećaj kad te vetar ponese i kada ti postane prijatelj, bilo na dasci ili na jedrilici. Život na brodu i kretanje po moru spada u jednu posebnu, nezemaljsku dimenziju gde vreme ne teče isto kao na zemlji. A taj osećaj slobode je neopisiv.
Kada sam kasnije naučio da glisiram na dasci, dok bi leteo iznad vode, uvek sam mislio na svoje najbolje prijatelje, gde su sad, zašto rade bilo šta drugo u životu umesto da su tu pored mene, da vozimo zajedno. Jer, bilo šta drugo raditi je besmisleno.
Često se susrećemo sa mišljenjem da je jedrenje skup i opasan sport. Da li smatraš da je zaista tako?
Svakako nije za ljude koji baš nemaju novca. Takođe nosi i jednu dozu rizika, ali ko bude završio kurs kod tebe Brose, ne mora da brine da će mu se bilo šta loše desiti na jedrenju. Ovo nije nikakva šala niti laskanje. Ostavite se ljudi kompjutera i televizora i upišite školu jedrenja kod Brosa ili negde drugde i život će vam se promeniti na bolje.
Za jedenje na dasci je potrebno dosta vetra kako bi se iskoristio pun potencijal onoga što može da pruži. Koje uslove za jedrenje najviše voliš i da li dobro jedrenje vezuješ isključivo za more? Šta misliš o jedrenju na reci i manjim jezerima kao što imamo u Srbiji.
Moja omiljena destinacija je Ada Bojana, gde sam proveo puno vremena. Ranije smo vozili na ušću Bojane, gde se sudaraju energije reke i mora. Kad bi na kopnu padale obilne kiše pa reka nadođe, a na moru je plima, sudar je strahovit. A ti letiš preko svega toga. Na rekama nisam često vozio, osim davno na Dunavu kod Zemuna, malo uzvodno od mesta gde je nesrećno poginuo na kajtu naš dobri drugar Gru. Košava je jaka, a kada dođeš na sredinu reke, pojača još više i čupa dasku iz vode, zahtevno je kao na ušću Bojane. Moji drugari me često zovu na windsurf po Dunavu kod Rama ili Golupca, ali tokom godine moja koncertna aktivnost mi ne dozvoljava da ogrubljujem šake i prste držeći jedro. Sile su velike, potrebni su mi gipki i brzi prsti. Samo leti, napravim pauzu sa muzikom i odvojim jedan mesec za windsurf. Po povratku, nakon života na plaži, suncu i vetru, vraćam se u vikendicu gde u zatvorenoj sobi pod klimom ceo dan vežbam instrument i vraćam koncertnu formu. To traje dve do tri nedelje.
Ako bi morao da navedeš samo jedan doživljaj sa jedrenja ili windsurf-a, kao najupečatljiviji ili najuzbudljiviji, koji bi to bio?
Sa jedrenja, pucanje bočne sajle - pripone u velebitskom kanalu pri jakom vetru gde se brod vrteo na boku kao ringiišpil. Na windsurfu - bliski susret sa ajkulom.
Šta je po tebi neophodno da bi neko počeo da se bavi jedrenjem i koliko mu treba da se osamostali?
Potrebno je da voli vodu, vetar i život. Mogu da kažem samo za windsurf, jer sam tu podučavao ljude. Da bi se vratio na isto mesto odakle je pošao potrebno je nedelju dana, ali da bi naučio da glisiraš potrebno je mnogo više.
Znamo da voliš Adu Bojanu. Koliko imaš staža tamo i šta je to što je čini toliko posebnom?
Proveo sam više od dve godine života na čudesnom pesku, kada bih spojio sve mesece od 1993.godine do danas. Do pre par godina je bilo posebno što je bila neotkrivena. Sada je popularna i mnogi dolaze, ali me vezuju i mnogobrojni drugovi koje sam stekao tamo, lokalci, koji tamo žive.
Sigrurno si svedok zagađenja kao i svi mi koji boravimo dosta u prirodi i na vodi. Kakav stav imaš u vezi toga? Na šta treba obratiti pažnju i kako pojedinac može uticati na to da se stvari promene?
Kao neko ko je proveo puno godina u Japanu, koji je najčistija zemlja na svetu, nemam puno nade za nas. Tamo svako ko puši sa sobom nosi pepeljaru kao mali novčanik od negorivog materijala, a da ne govorim na nivou države.
Naš narod je puno devalvirao u svakom pogledu. Tako nema ni svest da ne treba ništa da baci na ulicu. A tek ovi koji se zovu vlast, ne bih ni želeo da pričam o detaljima ali, oni zadaju konačan udarac prirodi. U toku je rasprodaja naše jedine zemlje, zagađenja će tek biti. Šta vredi što ja nosim i najmanji papirić u džepu i bacam ga u kantu za đubre, što se trudim da separišem otpad. Problem je kompleksan i na žalost, tu sam pesimista.
World Sailing organizacija se poslednjih godina zalaže za jednakost među polovima a posebno u olimpijskim disciplinama. Kako stvari stoje na plaži? Koliko se žene interesuju za windsurf i kiteboard?
To je zanimljivo pitanje. Puno je pripadnica lepšeg pola koje ulepšavaju horizont. Savetujem svim damama koje su u mogućnosti da se oprobaju, preporučujem kajt jer se brže uči. A figura koju stičete na taj način zaista privlači pažnju.
Da li si sportski aktivan i kada nisi na plaži? Na koji način se rekreiraš i održavaš zdrav duh?
Svako jutro radim vežbe oblikovanja, sklekove ili zgibove. Dva puta nedeljno plivam, trening mi je 1300 metara. Vozim mountain bike i redovno rolere. Zimi snowboard.
Da li smatraš da za windsurf postoji starosna granica?
Baš sam skoro razmenjivao poruke sa windsurf zajednicom iz Amerike. Zanimao sam se o iskustvima prelaska na foil windsurf. Uveravali su me da foil voze i ljudi preko 70 godina starosti. Vozi se po slabijem vetru i manje su sile, a uzbuđenje nije manje.
Šta je uzbudljivije, puna sala publike ili more i 25 čvorova?
Mrtva trka :) No, davno sam smislio krilaticu koju u šali ponavaljam - jedrim, dakle postojim!
Na kraju želim da se zahvalim na interesantnim pitanjima i zanimanju za moj skromni život. Naročito sam počastvovan da dam intervju u području koje nije muzika, već sport.
Sve najbolje, dobar vetar!