Interview - Milica Dukić

Donji špic Ade oduvek je bio poznat po dobrom jedrenju i uspešnim takmičarima. Takvom imidžu je krajem prošlog veka najviše doprineo AJK Beograd kada je naša danjašnja sagovornica prvi put zakoračila u jedrilicu klase Optimist. Desetak godina kasnije, bila je nadomak plasmana na Olimpijske igre i u vlasništvu velikog broja vrednih medalja. Kako je Milica Dukić sve to postigla i mnoge druge detalje iz života ove uspešne takmičarke saznaćete u nastavku teksta.

Kako si počela da se baviš jedrenjem i šta je to što te je privuklo da prvi put uđeš u jedrilicu?

Tokom detinjstva, stariji brat i ja smo odrastali uz igračke na radio upravljanje. Otac nam je često sam pravio automobile, ugradjivao mali motor i povezivao kontroler kako bi mi mogli time da upravljamo. Medjutim, jednog dana 1995. godine, u šetnji pored jezera na Adi, brat je spazio jedrilicu na radio upravljanje i naravno oduševio se, jer nismo to imali u kolekciji. Jedriličari koji su u tom trenutku imali regatu modela su objasnili da bi prvo trebalo da se nauče osnove jedrenja jer smo ipak bili mali i da bi bilo najbolje da se pristupi nekom klubu. Tako je Miloš prvi pristupio Ajk-u ali sam i sama ubrzo postala vrlo uporna da i mene ubace u ekipu pošto sam videla koliko je lepo druženje, kupanje i samostalno jedrenje. Naravno kao mlađa sestra, jako me je vuklo da vidim šta to moj brat radi. Njegovi uspesi u klasi optimist su me vukli da treniram više jer je on svakako bio bolji dok smo bili zajedno u istoj kategoriji.


Može se reći da si jedrenju pristupila veoma ambiciozno od samog početka. Koliko ti je trebalo da osvojiš prvu medalju? Šta je to u tom momentu prestavljalo za tebe.

Prvu medalju, tj diplomu (u boji!) u to vreme, sam osvojila na jezeru Ada, na manifestaciji “Dan izazova” 1997. godine. Do diplome sam došla sasvim slučajno jer nam vreme nije bilo naklonjeno, odnosno nije bilo vetra. Stariji jedriličari koji su bili ispred mene su bili dosta teži i nervozni što im je stao vetar, a mi klinci iz škole jedrenja smo im prilazili. Nisam siguna da bi ih prestigli jer u tom trenutku nismo ni znali šta radimo, ali od silne nervoze njih 5-6 je počelo da “vesla” i svi su dobili diskvalifikaciju posle regate tako da sam osvojila drugo mesto na kraju.


Nakon Optimista prešla si u Laser. Kako ti je to delovalo? Koliko ti je trebalo da se prilagodiš i da postaneš konkurentna?

Poslednju godine Optimista sam se već pripremala za klasu Laser Radial. Treninge bi radila u Laseru a kriterijske regate u Optimistu. To je bila velika promena. Potpuno drugi brod, jedro je za 2.5m2 veće, što je skoro duplo od Optimista. Takmičari su bili dosta stariji i snažniji od mene. Bila sam jedina devojčica u laseru i nisu mi davali dobre prognoze da ću postići uspeh i da neću biti konkurentna sa muškima. Osporila sam im to uverenje već prve sezone jer sam bila u prva tri na vecim takmičenjima kada god je bilo manje vetra. Već druge sezone sam bila ozbiljna konkurencija i počela da izlazim na inostrana takmičenja gde su se neki ljudi uverili da i devojke mogu biti ozbiljni takmičari u klasi Laser Radial, a onda se promenila filozofija u domaćem jedrenju. Od 2006. godine počinju intezivni trenizni kod nas i u inostranstvu.


Obzirom da jedrenje iziskuje česta putovanja što na pripreme što na takmičenja, da li ti je u nekom trenutku nedostajala kuća, porodica i prijatelji?

Svakako bilo je mnogo odricanja sa svih strana. Puno je trpela porodica, prijatelji i škola. Zbog silnih putovanja mnoge rođendane, značajne datume i događaje sam propustila. Kada se osvrnem na tih intezivnih 10 godina, shvatim da je takvih trenutaka bilo puno. U srednjoj školi su me zamalo stavili na vandrednu nastavu zbog velikog broja opravdanih izostanaka, ali uz podrsku direktora zadržala sam se kao redovan učenik. Ljudi koji su mi mnogo značili su bili uz mene gde god da sam se nalazila. Pri jačanju internet komunikacije, sve je postalo lakše, ali bilo je i perioda kada sam bila ‘odsečena’ od svih van jedrenja.


Koje uslove za jedrenje najviše voliš i da li dobro jedrenje vezuješ isključivo za more? Naša zemlja nudi nekoliko dobrih regatnih polja, na kojima se između ostalog organizuju i nacionalna prvenstva. Koje je tebi posebno drago, za koje možeš da kežaš da ti baš leži?

Generalno volim neki srednji vetar, do 15 kts. Tu sve dolazi do izražaja: tehnika, taktika i snaga. Mislim da su po tom vetru svi konkurenti i onda može biti dobro trkanje.

Ne mislim da je isključivo more dobro mesto za jedrenje. Postoje i velika jezera koja imaju bolje uslove nego većina primorskih mesta. Na primer jezero Garda u Italiji.

Od domaćih lokacija mi je najdraže regatno polje ispred Donjeg Milanovca. Na tom mestu sam devet godina zaredom osvojila prvenstvo i ostaće mi u posebnom sećanju.

Golubac takođe ima svoje čari, mada ne bih mogla da se pohvalim istim kontinuitetom uspeha kao u Donjem Milanovcu.


Jedrila si na nekoliko kontinenata u trci za plasman na Olimpijske igre. Zanima nas kako to izgleda iz perspektive sportiste? Koliko si vremena i snage imala za upoznavanje sa kulturom i drugim sadržajem lokacija na kojima si bila?

U početku kada sam krenula da putujem na dalje destinacije, tu je definitivno bilo uzbuđenja jer idem u neku zemlju gde ranije nisam bila. Moram priznati da sam posle nekoliko takvih destinacija prestala da gledam na to kao na putovanja, jer kako sam sazrevala kao takmičar tako je fokus bio sve više na jedrenju. Nisam gledala nove destinacije kao turističke atrakcije, jer se sve na kraju svodi da si samo u nekoj novoj marini ili plaži i gledaju se uslovi za jedrenje. Zbog finansijske situacije, nismo imali luksuz da odlazimo ranije da bi obavili treninge pre regate već bi dolazili knap na takmičenje i odlazili odmah posle proglašenja, nekada ne čekajući ni proglašenje. Jako retko bi se dešavalo da razgledamo lokalno mesto ili odemo da vidimo šta ima u blizini. Dani na regati su jako dugački. Dešavalo se nebrojeno puta da se vratimo u sumrak sa vode a da već sutra moramo biti u marini od devet ili ranije. Biti na suncu i vetru po ceo dan je jako iscrpno, a svakako je potrebno da se takmičar dobro odmori i spremi za sutra. Kada se odlazilo na pripreme, bilo je mesta da se nešto i vidi, jer je manji pritisak posle treninga u odnosu na pritisak posle regate. Najviše sam učila o drugim kulturama preko jedriličara, družeći se sa njima uglavnom u periodu kada se čeka vetar.


Predpostavljamo da je rivalitet na vodi na najvišem mogućem nivou kao što je slučaj u svakom vrhunskom sportu. Da li si imala priliku da ostvaris kontakt sa takmičarima drugih reprezentacija nakon jedrenja i da li te kontakte i dalje održavate?

Upoznala sam dosta takmičara u olimpijskom ciklusu. To nisu baš duboka poznanstva, ali kada se iz meseca u mesec viđaš sa istim ljudima, posle nekog vremena dođe i do neke priče. Sparing partneri su mi uglavnom bili momci i devojke iz drugih reprezentacija. Živeli bismo zajedno u pripremnom periodu, pa bi se sa time razvijalo neko prijateljstvo. Pošto je nekoliko sad već bivših takmičara, kao što sam i ja, sa kojima razmenim po koju reč povremeno.


Nakon Laser-a postala si deo PS-Tech Racing Team-a. Da li je nakon single-handed jedrenja biti deo tima olakšanje ili komplikacija?

Biti deo tima je meni jako zanimljivo. Ume biti i naporno ali mislim da je čar u tome da se napravi tim koji dobro funkcioniše. Posle dugog niza godina u kojima sam uglavnom sve sama morala da radim, jako mi je prijalo da sam imala sa kim da podelim uspehe, neuspehe i obaveze.


Predpostavljam da si kao i većina jedriličara iz manjih klasa smatrala da je jedrenje u Mikro klasi "penzionerska disciplina". Da li si kasnije promenila mišljenje? Kako su uticale na tebe međunarodne regate u Micro klasi?

Definitnivno sam promenila mišljenje posle prve regate! Mikro klasa uopšte nije “penzionerska” disciplina ako se jedri kako treba sa pravim takmičarskim duhom i naravno opremom koja prati sve to. Jedrilica na kojoj sam jedrila u PS Tech Racing Team-u je ozbiljna sportska jedrilica koja traži apsolutnu preciznost tima, tehniku, taktiku i snagu. Imala sam sreće da budem deo tog tima i da na taj način priđem takmičarski Mikro klasi u inostranstvu. Kod nas se ranije smatralo “penzionerkom klasom” jer su je uglavnom veterani jedrili i to rekreativno. Brodovi se nisu opremali da budu skroz takmičarski iz raznoraznih razloga. Napolju je to drugačije. Povratilo mi je veru da ću se takmičiti na višem nivou i posle svojih takmičarskih dana u olimpijskim kalasama.


Kada uzmemo u obzir celokupnu sliku nekog takmičenja, po čemu se jedrenje kod nas i u inostranstvu razlikuje?

Razlika je u pristupu samom događaju, od organizacije do samih takmičara. Kod nas je sve dosta ležernije i kada treba i kad ne treba. Mislim da je to pogrešno jer se ne drži visok nivo događaja, a samim tim i takmičari nisu u fokusu. Naravno da postoje pojedinici koji su videli kako to izgleda u inostranstvu pa primenjuju to i kod nas, ali oni odmah odskaču od grupe. Normalno je da se pred takmičenje izađe ranije na vodu, da se “snime” uslovi po kojima će biti regata, a ne da se ceka 5 minuta do starta pa da se spušta brod u vodu. Ne baš malo puta su sudije “terale” takmičare da požure da izađu na vodu, ili se odlaže start da bi neko stigao, što je odraz jako velikog amaterizma. U inostranstvu start je zakazan za određeno vreme, uredno sve najavljeno pismenim putem na oglasnoj tabli, nema iznenađenja i ukoliko su stečeni uslovi za start, start će biti tada. Bilo je primera da na lokalno takmičenje dođe neki sudija iz inostranstva, da primeni visoke standarde organizacije i da se naši ljudi ne snađu u tome. Sve je stvar treninga, poštovanja i kontinuiteta održavanja takmičenja na visokom nivou, ali na žalost se to nije primilo kod nas do sada. Još gajim nadu da će se to promeniti.


Često se susrećemo sa mišljenjem da je jedrenje skup i opasan sport. Kako ti to vidiš?

Sve zavisi na kom nivou neko želi da se bavi jedrenjem. Ukoliko neko želi da se bavi amaterski, ne vidim da je to nešto preskupo. Svakako je skuplje od nekog ekipnog sporta gde su potrebne patike i lopta, ali obzirom da jedrenje nije kao i ostali sportovi, da je to cela filozofija, neki kažu i način života, smatram da je to u redu. Ukoliko se krene takmičarskim putem sa ozbiljnim planom onda može biti skupo.

Što se tiče kategorije da je sport opasan, ne vidim ga kao takvog. Svi neki strahovi se prevaziđu dosta rano ili sa dosta vežbe. Svakako je da adrenalin radi pri jakom vetru. Može doći i do neke “opasne” situacije, prevrtanja ili slično, ali mislim da se u jako malom broju slučajeva desi neka povreda u odnosu na druge “ekstremne” sportove.


Šta je sve potrebno da bi neko počeo da se bavi jedrenjem i koliko mu treba da se osamostali kao jedriličar u nekom rekreativnom smislu?

Najviše je potrebna želja i istrajnost da bi postao jedriličar. Mislim da osoba mora da zna da pliva. Samim tim se odstranjuje strah od eventualnog upadanja u vodu za koji većina misli da je nešto strano. Potreban je određen broj sati sa instruktorom kako bi se upoznao sa osnovama jedrenja, a posle toga je sve vežba. U jedrenju postoji mnogo razlitih varijacija uslova pod kojim se upravlja jedrilicom. Što više sati na vodi, više samopouzdanja a uživanje biva sve veće.


World Sailing organizacija se poslednjih godina zalaže za jednakost među polovima a posebno u olimpijskim disciplinama. Koje ti mišljenje imas o tome?

Mislim da je to super, jer ne vidim razlog da ne bude ravnopravno. Ne moraju žene i muškarci da se takmiče u istom brodu, ali obzirom da postoji puno klasa jedrilica, smatram da je lako naći adekvatnu za sve. Sve više je i mix klasa, što čini ovaj sport zanimljivim, jer nisam sigurna koliko sportova na Olimpijskim igrama sadrži mix ekipe? Do sada ih nije bilo mnogo, ali sam videla da će od Tokija biti sve više.


Da li smatraš da za jedrenje postoji starosna granica?

Ne. Poznajem osobe koje imaju 80 i više godina a da i dalje aktivno jedre.


Mnogi vodene sportove vezuju za toplo vreme. Koliko dugo za tebe traje sezona jedrenja i čime se baviš kada ne jedriš?

Jedrenje nije isključivo vezano za toplo vreme. Jedri se po svim uslovima i zimi i leti. U takmičarskim danima bih imala pauzu od sredine decembra do kraja januara. Znači sezona je trajala više od deset meseci. Tih mesec i po dana sam koristila za sportove na snegu jer sam izuzetno pasionirana za snowboarding.


Sigrurno si svedok količine zagađenja i otpada kao i svi mi koji boravimo na vodi. Kakav stav imaš u vezi toga? Na šta treba obratiti pažnju i kako pojedinac može uticati na to da se stvari promene?

Ljudi se generalno neodgovorno ponašuju prema otpadu i u stanju su da ga bacaju gde im padne na pamet. Naše reke su izuzetno zagađene. Mi smo imali akcije čišćenja obale u klubu i tu bi se uvek nakupilo jako puno plastičnih flaša, kesa, kao i drugog kabastijeg đubreta. Osobe koje provode vreme na vodi, imaju potrebu da se puno hidriraju, a u tom slucaju mogu da se koriste termosi i boce koje su za višekratnu upotrebu.

Mislim da bi trebalo da postoji služba koja se bavi čišćenjem reka kao što postoji za čišćenje ulica. Mozda ne u istom kapacitetu, ali što da ne? Možda i inicijativa građana može da pomogne ponekad. Svest o zagadjenju voda je sve veća, bar mi se čini to što vidim preko društvenih medija, tako da se nadam da će biti bolje.


Na koji način bi mi kao jedriličari mogli da utičemo na očuvanje prirode i ekološku svest društva?

Promeniti svest drustva vezano za prirodu mislim da nije lak posao. Smatram da kada mlada osoba nauči da se ponasa lepo prema prirodi neće imati problem da kasnije baca đubre gde stigne. Možda mogu da se organizuju i promovišu radne akcije čiscenja obala reka i keja u kooperaciji sa školama gde mogu i roditelji da se uključe.


Verujem da o regatnom jedrenju znaš mnogo, ali koja su tri saveta koja bi dala nekom mladom i perspektivnom takmičaru?

1. Izađi ranije pred trku i osmotri polje, značiće ti kasnije.

2. Prvi na startu uglavnom završi prvi u cilju!

3. Svaku trku kreni sa čistom glavom. Ne nagomilavaj emocije iz predhodnih trka pri donošenju odluka za sledeću.


I na kraju razgovora nas interesuje da li smatraš da kao iskusni pojedinac možeš da doprineseš jedrenju u našoj zemlji i na koji način?

Trenutno nisam sigurna koliko imam vremena zbog posla, ali svakako se trudim da svaki slobodan trenutak lepog vremena provedem na vodi, što u takmicarskom duhu što u rekreativnoj vožnji. Želela bih jednog dana da se više vratim u jedrenje i možda budem deo ekipe koja će prenošenjem znanja i iskustva novim generacijam popularizovati ovaj divan sport.


146 views

Related Posts

See All