Velikan srpskog jedrenja Branimir Bane Banovac, preminuo je u Beogradu 20. aprila 2021. godine ostavivši iza sebe neizbrisiv trag u svetu jedrenja. Član kluba “Brodarac” na donjem špicu Ade, a kasnije i član drugih beogradskih klubova, bio je vrstan takmičar u svoje vreme u klasi Finn.
Banetu je jedrenje ušlo pod kožu i ostvarivao je zapažene rezultate u SFRJ iako dolazi sa reke u odnosu na tadašnje rivale sa primorja. Kada je shvatio da ukoliko želi da stigne Splićane mora nešto da promeni, kako bi mu jedrilica išla još brže, uspeo je da napravi idealnu krivinu jarbola i između ostalog zahvaljujući tome postao najbriži u SFRJ. Uspevao je da bude među prvih pet jedriličara bivše Jugoslavije čitavih 15 godina. Jednu Balkanijadu je izgubio u poslednjoj trci kada se sudario sa Grkom pred samim ciljem. Može se slobodno reći da je doneo Mikro klasu u Srbiju u kojoj se aktivno takmičio sve do početka 2000-tih godina. Dan danas popularni Mikrotoneri predstavljaju nacionalnu klasu našeg jedrenja upravo zahvaljujući Banetu, velikom šampionu.
Obzirom da je uticao na mnoge generacije jedriličara kao trener, mentor i selektor, neki od njih su poželeli da ovim putem podele reči o svom Banetu.
“Upoznala sam Baneta kada sam baš bila mala i iz mog ugla je to bio simpatični čikica nasmejanog lica koji je voleo da sedi na terasi, da uživa u suncu i vetru sa pogledom na Savu, sa cigarom u ruci. Treninzi su prolazili a Bane bi uvek vikao sa terase : “Sedi napred!”. Prvi pravi treninzi sa našim Banetom su bili kada smo se spremali za Evropsko prvenstvo 2003. godine. Bio je uz nas dvoje svaki dan po nekoliko sati celog leta. Verovao je da može da napravi jedriličare od dvoje klipana koje je tresao pubertet. U tom trenutku mislim da nismo bili svesni sa kakvim stručnjakom imamo privilegiju da radimo. Njegovu veličinu sam shvatila par godina kasnije kada nas je odveo prvi put u Split u JK Labud. Poštovanje koje uživao među tim svetskim jediličarima nisam videla nikada ranije.
Meni je bio trener skoro 10 godina u klasama Optimist i Laser Radial. Nije voleo da putuje na regate ali je išao zbog nas. Vozio je od Grčke, Hrvatske pa čak do Holandije i Portugalije. Najviše vremena samo proveli trenirajući u jedriličarkom centru u Golupcu. Nije bilo uslova po kojima nismo izlazili na vodu. Svaki dan je bio jedinstven i insistirao je na tome da osvestimo šta smo naučili na nekoj regati ili treningu, a ježio se od rečenice: “Bilo je to dobro iskustvo!” , što smo govorili kada nismo imali dobre rezultate. Voleo je da se šali sa nama ali je bio i veoma strog u nekim stuacijama. Iako nije svako mogao da ga razume i da bude uz njega, retke je iskreno voleo, a ja sam bila jedna od njih. Imao je velika očekivanja od mene a ja sam se trudila svim silama da to opravdam. Imao je kratak fitilj za gluposti, ali za nas par je radio sve šta je mogao i na svoju reputaciju povlačio razna sredstva, sponzorstva i prijateljstva, naročito u Splitu sa poznatim Mimom, kako bi imali što kvalitetniji trening, stekli veštine i znanja. Najviše je voleo je da priča o jedrenju, da propituje teoriju, da se vraća na situacije sa regate i da istražuje nove načine spovođenja neke tehnike kako bi jedrilica bila brža. Uživao je u svim našim pobedama i smišljao šta treba da popravimo već na sledećem treningu. Zbog njega sam dobila i nadimak “Co” jer mu je bilo predugačko na vodi da stalno viče “Mico”. Volela sam da me tako zove. Imao je i on svoj nadimak “Bambrle” od nas iz njegove “zlatne generacije”.
Bambrle hvala ti na svemu. Mirno more na najdužoj regati. “
- Milica Dukić, JK Ada
“Osim jedrenja i druženja najviše je volio škampe na buzaru. Mogao je to jesti do besvjesti. Bane, prijatelju, brate počivaj mi u miru. Uvijek češ mi biti na pameti i hvala ti na svemu što si uradio za mene i jedrenje.”
- Fabris Minski – Mimo JK Labud, Split, Hrvatska
“Branimir Bane Banovac, veliki prijatelj mog pokojnog oca, takođe jedriličara i čovek koji mi je dao ime, naučio sve o takmičarskom jedrenju i osvajanju titula, bio uz mene i kada sam dobijao i gubio...
Sreli smo se na nekoj od regata u Golupcu, upoznao sam Laseraše Mitu, Radeta, Micu, Borisa i probao Lasera prvi put. Ljubav se rodila. Odmah sam otišao kod Baneta i rekao da hoću da jedrim.
“Polako sine, javi mi se u Beogradu, dođi na Brodarac, imam tamo neku klasu Evropa pa da probaš... čvrst stav, e moj ti, nije to tek tako...”
Tako je počelo...
Zajedrio polako, potom bio član posade Mike padobranca, a zatim povremeno i njegove gde sam upijao svaku reč i savet koji nije bilo lako dobiti od njega.
Kasnije me je u svemu tome sledio i brat Vladimir, koji je sa njegovim sinom Pecom bio stalni član njegove posade, a kasnije i jedriličar u klasi Laser.
Od drvene jedrilice klase Evropa koju mi je dao da sređujem, šmirglam, gulim lak staklom, napravili smo lepoticu koja je osvojila dosta titula.
Znao je sve da namesti, natrimuje, popravi, nije bilo nepoznanice za njega.
Kasnije smo bili zajedno u JK Gemaxu i prosli kroz klasu Finn i Laser.
Voleo je beskrajno Savu i Dunav, Golubac i Donji Milanovac, jedrenje i bio fenomen bivše SFRJ kao pandan najvećim jedriličarima sa mora u to vreme.
Voleo je decu, vodio nas je uvek na dobru klopu, a šale i smeha nikada nije nedostajalo.
Hvala ti Bane na svemu, neka te anđeli čuvaju.”
- Predrag Jovanovic JK Gemax
“Baneta poznajem od kada znam za sebe, bukvalno od svojih najranijih dana kao dete. U osnovnoj školi sam ceo raspust provodio na tadašnjem šlepu Jedriličarskog kluba Brodarac, na donjem špicu Ade ciganlije. Bane je dolazio skoro svaki dan, neretko rano ujutru. U sećanju mi je jasno ostalo sledeće, rano izjutra sam pomagao lokalnom ribaru da složi ribarsku mrežu i išao sa njim da je postavi. Ribari su inače veoma sujetni ljudi i jednu stvar su svi znali, nikada nemoj pitati ribara koji se sprema za ribolov gde ide.
Bane kao Bane je naravno svako jutro, prolazeći pored nas uvek pitao: ”A gde ćete vas dvojca ?”, tada bi ribar bacio sve iz ruku i odgovorio: “Sad ne idemo nigde kad me to pitaš!”.
Sa druge strane, Bane je bio strog i tvrdoglav jedriličar, to su svi znali. Međutim, kada bi nekome nešto objašnjavao po pitanju jedrenja vrlo brzo bi se tu okupila gomila nas klinaca, a i starijih jedriličara, ne bi li pokupili bar malo od njegovog znanja i mudrosti koje je imao u izobilju po pitanju svega u jedrenju, od tehnike i taktike pa sve do uslova na koje treba obratiti pažnju.
Bane je po mom mišljenju jedan od najboljih jedrličara sa ovih prostora što dokazuju i njegovi rezultati.
Bio je višegodišnji prvak Srbije u klasama Finn i Mikrotonac. Dva puta je osvajao prvo mesto, tri puta drugo i četiri puta treće mesto na Državnom prvenstvu Jugoslavije, u klasi Finn. Takođe je bio član jedriličarske reprezentacije Jugoslavije 15 puta.”
- Boris Adjanski, JK Gemax
"U vreme kada smo brat i ja počinjali da jedrimo klubovi nisu bili opremljeni kao danas. Pre svega nije bilo gumenjaka koji prate treninge. Tako jednog dana dok sam se vraćala sa fakulteta, ugledala sam mog brata Dejana kako po ludačkoj košavi jedri sam na sred Save. Bane Banovac kao trener posmatrao je sa šlepa. Dejan je savlado orcu i bio je dobar, ali kako je okrenuo u krmu, svako malo udar košave bi ga katapultirao u vodu. Bane viče sa šlepa: "Stegni škotu!", a Dejan ga naravno ne čuje jer je daleko. Posle pola sata katapultiranja, Dejan uporno nastavlja da ispravlja Lasera i nakon sledećeg udara opet je katapultiran. Bane ga gleda sa šlepa i viče, ali Dejan i dalje ne čuje. U jednom trenutku, Bane uskače u jedan Mikrać, prilazi Dejanu i opet ponavlja: "Stegni škotu!". Dejan ga je napokon čuo, stegao škotu i zaglisirao. Tada se zaljubio u jedrenje, a ja kao posmatrač cele situacije ostanem da se divim Banetovom znanju, kao i činjenici da je tako malo u stvari tako mnogo i da upravo to pravi razliku u umeću jedrenja.”
- Slađana i Dejan Vasilijević, JK Sava
“Bane je osim dobrog jedriličara u klasi Finn, bio i veliki tehničar za prepravku aluminijumskih jarbola i prilagođavao ih jedrima i obrnuto. Tada su aluminijumski jarboli imali različite vrhove u zavisnosti od tvrdoće (plavi, crveni i crni). Sekao je kanal za jedro na određenim mestima, a za bočno savijanje je dodavao aluminijumske trake.
Aerodinamiku jedara često nam je objašnjavao uz pomoć salvete dok smo čekali ručak posle treninga.
U Golupcu nakon poslednjeg Prvenstva Srbije, u kojem smo se takmičili obojica, kada me je pobedio za pola metra u poslednjoj trci prilikom izlaska sa vode izjavio je da neće više nikad sesti u Finn-a da se takmiči. Mislim da je tu napravio grešku. Iako je posle toga jedrio aktivno, takmičio se u Mikrotoneru i krstašima, bio trener i selektor, smatram da bi mu aktivno jedrenje u Finnu i kao veteranu donelo kvalitetniji život.”
- Branislav Erac, JK Gemax
“Prvi put sam video Baneta kao dvanaestogodišnji dečak u Splitu. Tada sam jedrio u JK Mornar-u, a Splićani su se zezali da on mora nositi sidro u Finn-u. Sećam se snažnog juga po kojem je pobedio njegove splitske prijatelje, Minskog Fabrisa i Lela, ušao je u cilj glisirajući u krmu ispred rta Sustipan, pored JK Labud-a, gde su obično bili postavljeni ciljevi regata u to vreme.
Upoznao sam se sa Banetom samo dve godine kasnije kada sam se kao četrnaestogodišnjak doselio u Beograd i probao da nađem gde bih mogao da jedrim na reci. Došao sam do donjeg špica Ade Ciganlije i video Baneta, predstavio mu se sa : ”Ja san jedrija u Splitu, u Mornara, bi li moga jedrit ovdi?”. Bane me je odmerio i dao mi nekog finca. Otisnuo sam se i dok sam složio konopce već sam bio na drugoj obali, morao sam već da ”viram”, misleći kako nema ovde mesta za jedrenje. Vratih finca Banetu, a na povratku sam se učlanio u Veslački klub Crvena Zvezda. Tako je počela moja uspešna veslačka karijera, sa Banetom Banovcem i toga se sećam kao da je danas bilo.”
- Ozren Tosic, JK Gemax
“Napusti nas i naš Bambrle, u mom jedriličarskom životu i razvoju bio je najveća figura. Jedna anegdota sa našim prijateljem, trenerom i velikim čovekom. Tamo neka regata i moji počeci jedrenja u klasi Finn. Dolazim blago smiren, jedrim starog Vangvarda (pet godina mlađi od mene), stari aluminijumski meki jarbol i staro Nord jedro. E, ali to je Banetov jarbol i jedro, kaže on meni : “Mime me je jurio za taj jarbol i jedro” . Pa šta ću, opremim brod i kako sam tada već bio trener optimista, odem ja da njih pregledam i dam po neki savet pred trku. Pozovu nas na regatno polje, odem da bacim brod i jedrim ka startu sa nekim svojim mislima, kad evo ga Bambrle u crvenom Zodijaku i dobaci mi: “Ajde požuri neće te čekati na startu!” i namigne mi onako sa sve cigarom. Kreće start, oko mene Davoti-ji sa majlerima i karbonskim jarbolima. Jedrim prvu trku, kad uvideh da mi drugi ne beže kao obično, čak ih i stižem i prestižem!
Posle trka, pitam ja matorog : “Šta si mi radio sa brodom ide kao lud!”, a on će meni: “Malo sam ga naštelovao”. “Pa koja je to mera?” - iznenadih se ja, a on meni: “Podlaktica i dva prsta”, na šta sam mu odgovorio : “Sledeći put kada krenem na regatu, sečem ti ruku i dva prsta!”.
Takav je bio naš Bambrle. Mirno mu more gde sada plovi (do 3 bofora kako je najviše voleo). Večna mu slava.”
- Marijan Kerekeš, NK Palilula
“Dragi moj Bambrle, bio si jedinstven čovek koji je napravio mnogo šampiona, znao si jedra, vodu i vetar kao niko sa ovih prostora. Znam da si sada na nekoj nebeskoj vodi gde jedriš i analiziraš nova regatna polja. Zbogom selektore moj, čekaj nas dok jednoga dana ne zajedrimo ponovo zajedno nebom!“
- Armen Đordjević, AJK Beograd
“Prednovogodišnje jedrenje sa Banetom.
Sada već nekada davno, te 2010. godine u decembru pošli smo u Golubac na zimski trening. „Prognoza je dobra, bice vetra!“ kaže Bane. Svaki put do Golupca je pokušavao da obori rekord puta, u svom stilu sa cigarom u ustima i otvorenim prozorom u sred zime.
Kad smo stigli u Goluba, sneg je počeo da veje. Odmah smo se bacili svako na svoj posao. Bane je spuštao gumenjak u vodu, dok smo mi opremali jedrilice i polako se oblačili za izlazak na vodu. Bila je to jedna od onih situacija koju svi koji su trenirali i jedrili sa Banetom dobro znaju. Ni nama, a ni Banetu nije bilo baš po volji izaći na vodu po takvim vremenskim neprilikama. Radije bi trenirali, kao što bi Bane rekao: „U Splitu gde vetar počinje da duva oko 12h možeš sat navijati po njemu i temeperatura je blaga, a ne kao ovde kod nas, kada padne ispod nule“. Ipak, svi smo znali da se mora trenirati. Sa Banetom se nikada nije postavljalo pitanje da li ćemo izaći na vodu ili ne, već je bilo pitanje kada ćemo izaći.
Kad smo izašli na vodu, talasi su bili sve veći i veći, vetar sve jači, a sneg je vejao. Bane je u gumenjaku na talasima delovo skoro neprimetno. Trening je započeo u Banetovom stilu : „Idemo orcu do tvrđave, a onda ćemo krmu do Vinca“.
Tako je i bilo. Do tvrđave smo jedrili orcu. Bili smo mokri ko miševi, ali bio je i Bane. Videlo se po njemu da ne voli zimu, ali ništa nije rekao samo bi navukao kapu na glavu i kroz svoj širki osmeh na dečijem licu rekao : „Ajmo Cicanglo, krmu prema Vincima“. Ovo „Cicangla“ je bio njegov autetičan nadimak za mene. Samo me je on tako zvao. Duga je priča kako sam dobio taj nadimak od njega.
Zajedrili smo krmu. Tih decembarskih vikenda pred novu godinu Bane je insistirao da jedrimo krmu na „Ventan“. Terao nas je do naših krajnjih granica i mogućnosti. Nije puno pričao, ali dovoljno je bilo par njegovih reči i sugestija da vas natera da idete do kraja.
Kad smo uspeli da zajedrimo na „Ventan“ kako je Bane zamislio, videlo se svima u očima da je vreme ići nazad na obalu. Svi smo se smrzli. Nakon treninga obavezno se išlo na ručak, gde se sa Banetom prolazi kroz analizu treninga. Voleo je da analizara treninge, ali najviše je voleo da sazna šta nas muči i šta nas to sprečava da napravimo neki manevar kako je on zamislio. Iako je imao puno sluha za naše probleme, iako nekada nije imao najbolji odgovor na njih. Često se odgovor krio između redova, a na kraju se ispostavi da je Bane kao i uvek bio u pravu, jer je posedovao neverovatno iskustvo i zanje.
Ti trenizi u decembru sa Banetom ostaće mi zauvek u sećanju. Uvek je davao sebe makismalno, sa podjednako velikim žarom na treningu i na regati. Jednostavno vas je na neki svoj način gurao napred u jedrenju. Danas kad našeg Baneta više nema, kada više nema tog njegovog osmeha ispod naočara za sunce na dečijem licu, ostala je velika praznina u srpskom jedrenju. Danas više niko ne zna šta je trening vikend u Golupcu. Nova generacija srpskih jedriličara nije videla Golubac zimi, a još manje jedrila u Golupcu zimi. Jednostavno Golubac je postao pust bez Baneta.
Bane jedri na „ventan“ ka pučini!!!“
Neven Nikolic, JK Gemax